Према утврђеном чињеничном стању тужилац, запослен код туженог на радном месту ... од 05.11.2014. године, био је ... синдикалне организације Самостални синдикат. На основу одлуке органа овог синдиката о ступању у генерални штрајк на дан 24.02.2017. године, без навођења места окупљања, запослени су се окупили око две капије које служе за излазак возила, а тужилац је више пута био у канцеларији директора туженог, захтевајући доставу документације ради упознавања са чињеницама како је настао дуг у пословању туженог од 107.000.000,00 динара. Директор је тога дана тражену документацију требао да понесе на заказани састанак Надзорног одбора у Ужице, а тужилац му је саопштио да по цену превртања возила из круга туженог не може да изнесе документацију без тужиочевог присуства. Ово је разлог што је директор туженог напустио пословни простор пешице, те се на заказани састанак одвезао приватним аутомобилом. Истог дана, тужилац је имао десетоминутну расправу са две запослене раднице у рачуноводству туженог, пошто су одбиле да му доставе документацију везану за финансијске извештаје и завршни рачун, наводећи да би на тај начин повредиле своју радну обавезу. Директор туженог је одобрио тужиоцу да присуствује заказаном састанку Надзорног одбора, те му је у ту сврху дозволио да користи службени аутомобил. Након одржаног састанка штрајк је завршен у 12,00 часова. Дана 06.04.2017. године, након расправе у канеларији директора туженог, тужилац је из џепа извадио мобилни телефон и бацио га на под. Побијаним решењем туженог од 28.04.2017. године, тужиоцу је отказан уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду у вези члана 66. став 1. тачка 12. Колективног уговора код послодавца, због непоштовања радне дисциплине прописане актом послодавца, односно јер је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца, из члана 179. став 3. тачка 8. истог закона, у вези члана 67. став 2. тачка 3. Колективног уговора и због повреде радне дужности из члана 18. став 2. Закона о штрајку. Доношењу решења је претходило достављање тужиоцу упозорења на постојање разлога за отказ уговора о раду број 365 од 11.04.2017. године, у ком су наведени исти отказни разлози као и у решењу о отказу.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјалноправне одредбе чланова 179. став 2. тачка 5. и 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, чланова 66. став 1. тачка 12. и 67. став 2. тачка 3. Колективног уговора туженог од 20.07.2015. године, члана 61. Устава Републике Србије, те чланова 14. став 1. и 18. став 2. Закона о штрајку, када су одбили тужбени захтев. Током организације и спровођења штрајка тужилац је испољио понашање према руководству и осталим запосленима које се може сматрати угрожавањем безбедности лица, имовине или здравља људи и спречавања обављања редовне делатности туженог, што представља прекорачење граница дозвољеног и очекиваног понашања представника штрајкача, односно повреду радне дужности због које се може тужиоцу, као организатору штрајка, изрећи мера престанка радног односа.

По становишту Врховног касационог суда правилно је примењено материјално право.

Супротно ревизијским наводима, радње тужиоца правилно су правно стандардизоване од стране туженог, те му је са упориштем у материјалном праву изречена мера престанка радног односа. Наиме, по одредби члана 1. став 1. Закона о штрајку, штрајк је прекид рада који запослени организују ради заштите својих професионалних и економских интереса по основу рада. Границе дозвољеног понашања, односно права лица која штрајк организују и воде регулисане су одредбом члана 18. став 2. Закона о штрајку, по којој члан штрајкачког одбора или учесник у штрајку који штрајк организује и води на начин којим се угрожава безбедност лица и имовине или здравље људи, или који спречава запослене који не учествују у штрајку да раде, односно онемогућава наставак рада по окончању штрајка или спречава послодавца да користи средства и располаже средствима којима послодавац обавља делатност, чини повреду радне дужности за коју се може изрећи мера престанак радног односа. У конкретним околностима, радње тужиоца правилно су оцењене решењем којим је отказан уговор о раду, пошто заштита економских и професионалних интереса запослених не може ићи на уштрб права послодавца да организује процес рада и ускрати право неовлашћеним лицима да врше увид у пословну и финансијску документацију.

Према томе, насупрот наводима у ревизији, тужилац није добио отказ због синдикалних активности, већ због повреде радне дужности, која је санкционисана доношењем на закону заснованог решења.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 414. став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић