Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Татјане Миљуш и Јасмине Стаменковић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Душан Живковић, адвокат из ..., против туженог „Огранак Приједорпутеви Б“ Београд, чији је пуномоћник Стефан Богдановић, адвокат из ..., ради исплате зараде за прековремени рад и уплате доприноса, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2556/2021 од 16.11.2021. године, у седници одржаној 04.10.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2556/2021 од 16.11.2021. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2556/2021 од 16.11.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сурдулици, Судска јединица у Владичином Хану П1 172/17 од 09.02.2021. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиоцу на име дуга због неисплаћене основне зараде по основу остварених сати прековременог рада и уговорене увећане зараде по основу прековременог рада за период од априла 2016. године закључно са децембром 2016. године исплати укупно износ од 83.775,09 динара, у појединачним месечним износима и са законском затезном каматом чија су висина и датум доспелости ближе наведени у овом ставу изреке. Ставом другим изреке, тужени је обавезан да у корист тужиоца на досуђене износе зарада за наведени период из става првог изреке, уплати доприносе за обавезно социјално осигурање код надлежних фондова ПИО и здравственог осигурања, по стопи која важи на дан уплате. Ставом трећим изреке тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 153.502,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности одлуке о трошковима до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2556/2021 од 16.11.2021. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом и другом изреке. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке првостепене пресуде, тако што је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 141.502,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности одлуке до исплате, док је одбијен захтев тужиоца преко наведеног износа а до првостепеном пресудом досуђеног од 153.502,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности одлуке до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Тужилац је поднео одговор на ревизију, предлажући да се ревизија одбије као неоснована и другостепена пресуда потврди.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном пресудом је исплата на име мање исплаћене зараде по основу прековременог рада. О овом праву тужиоца судови су одлучили уз примену члана 3. тачке 33. и члана 4. став 3. Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима („Сл. гласник РС“, бр. 96/15) и одредби чланова 53. и 108. став 1. тачка 3. Закона о раду, које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда и Врховног касационог суда у предметима у којима је одлучивано о тужбеним захтевима са истим или сличним чињеничним стањем и правним основном. Како одлука у споровима са оваквим тужбеним захтевом зависи од утврђеног чињеничног стања, то одлуке нижестепених судова којима је евентуално другачије одлучено о истом правном питању, не представљају нужно и различито поступање суда у истој правној ствари. Такође, тужени има страначку способност с обзиром на то да је регистрован као огранак страног привредног друштва за обављање делатности у Републици Србији, то јест да је у обављању послова из регистроване делатности у правном промету носилац права и обавеза. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба парничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити. Имајући у виду наведено, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 28.06.2017. године, а поднеском од 27.11.2019. године тужба је преиначена повећањем захтева. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 83.775,09 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, представља динарску против-вредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да ревизија туженог није дозвољена.

На основу члана 413, у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић