Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаби парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП и члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20), па је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог од 29.01.2018. године до 13.12.2019. године, прво на одређено време а од 18.11.2019 на неодређено време. Након заснивања радног односа на неодређено време тужиља је туженом 05.12.2019. године доставила решење НСЗ – Филијале Зрењанина од 27.09.2019. године, са захтевом да ради на лакшем радном месту, јер је наведеним решењем тужиљи утврђен први степен тешкоћа и препрека у раду, а према ком решењу тужиља није способна за тежак физички рад, рад ноћу и нормирани рад. Тужени је по пријему решења тужиљу привремено, без доношења решења, преместио да обавља послове који нису систематизовани и који нису подразумевали остварење норме и рад ноћу, а који су обављале запослене по повратку са породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета. Систематизовани послови код туженог који нису подразумевали рад ноћу и нису били нормирани према извештају за децембар 2019. године били су попуњени, јер је тужени предвидео да је потребно 3 извршиоца на пословима радника ..., од ког броја 2 извршиоца су били запослени, особе са инвалидитетом, док је за обављање послова ... било потребно укупно 12 извршилаца у 3 организационе јединице, а од ког броја 9 извршилаца су били запослени – особе са инвалидитетом. Решењем о отказу Уговора о раду од 13.12.2019. године, тужиљи је као запосленој на пословима радника ... отказан Уговор о раду од 18.11.2019. године, уз позив на одредбе члана 102. став 2. и члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, као вишку запослених, а због немогућности туженог као послодавца да тужиљи обезбеди обављање послова према њеним радним способностима. У образложењу оспореног решења наведено је да тужени тужиљи не може да обезбеди обављање одговарајућих послова према њеној радној способности, да се она због тога сматра вишком запослених, те да јој се отказује уговор о раду.

Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев јер је закључио да нису испуњени законом предвиђени услови за отказ уговора о раду од стране туженог предвиђени у члану 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, из разлога што тужени, у току поступка није доказао да су постојале технолошке, организационе и економске промене, да је оспорено решење незаконито, те је суд обавезао туженог да тужиљу врати на рад, односно поново понуди заснивање радног односа на неодређено време у складу са њеном преосталом радном способношћу.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев за поништај оспореног решења и обавезивање туженог да тужиљи понуди поново заснивање радног односа на неодређено време код туженог у складу са њеном преосталом радном способношћу закључивањем новог уговора о раду уз пријаву на обавезно пензијско и здравствено осигурање, са образложењем да престанак потребе за радом тужиље на пословима радника ..., а који су подразумевали рад ноћу и остварење норме, није био условљен евентуалним технолошким, организационим и економским променама, како то погрешно закључује првостепени суд, већ чињеницом да тужени у односу на утврђени статус тужиље као особе са инвалидитетом, која има право на запошљавање под општим условима уз одређена ограничења, није имао могућности да у складу са утврђеном радном способношћу према решењу НЗС тужиљи обезбеди обављање одговарајућих послова.

По оцени Врховног касационог суда ревизија тужиље није основана, јер је другостепени суд правилно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и одбио, као неоснован њен захтев.

Одредбом члана 80. став 1. и 3. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05...13/17), прописано је да запослени има право на безбедност и заштиту живота и здравља на раду у складу са законом и да је запослени дужан да обавести послодавца о свакој врсти потенцијалне опасности која би могла да утиче на безбедност и здравље на раду. Одредбом члана 81. став 2. истог Закона прописано је да запослени са здравственим сметњама утврђеним од стране надлежног здравственог органа у складу са законом не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину.

Одредбом члана 101. Закона о раду, регулисана је заштита особа са инвалидитетом и запосленог са здравственим сметњама: запосленом – особи са инвалидитетом и запосленом из члана 81. став 2. Закона о раду, послодавац је дужан да обезбеди обављање послова према радној способности, у складу са законом.

Одредбом члана 4. став 2. тачка 6. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр.36/09 и 32/13), прописано је да, статус особе са инвалидитетом има лице коме се у складу са овим законом процени радна способност сагласно којој има могућност запослења или одржавања запослења, односно радног ангажовања. Одредбом члана 22. овог Закона прописано је да се особе са инвалидитетом запошљавају под општим или под посебним условима док је одредбом члана 23. став 1. прописано да се запошљавањем особа са инвалидитетом под општим условима сматра запошљавање код послодавца без прилагођавања послова радног места или послова и радног места, а ставом 3. да се под прилагођавањем послова подразумева прилагођавање радног процеса и радних задатака.

Такође, по налажењу Врховног касационог суда оспорено решење о отказу уговора о раду тужиљи је законито, с обзиром да је решењем Националне службе за запошљавање од 27.09.2019. године, тужиљи утврђен први степен тешкоћа и препрека у раду, да није способна за тежак физички рад, рад ноћу и нормиран рад, па како тужени није у могућности да тужиљи као особи са инвалидитетом обезбеди послове који одговарају њеним радним способностима, она улази у статус технолошког вишка у смислу члана 102. став 2 Закона о раду, па је правилно тужени донео оспорено решењем с позивом на одредбу 102. став 2. и члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду и отказао уговор о раду тужиљи као вишку запослених, а због чега не постоји ни правни основ по ком би се конституисала обавеза туженог да тужиљу врати на рад.

Неосновани су наводи у ревизији тужиље да тужени као послодавац није исцрпео све могућности радног ангажовања лица са инвалидитетом, да иако је имао систематизована радна места на коме су радили инвалиди рада, да су постојала радна места на којима би тужиља могла радити, и то као радник ... . Такви систематизовани послови су попуњени потребним бројем извршилаца, а с обзиром на утврђен статус тужиље, статус особе са инвалидитетом која се запошљава под општим условима, тужени није имао ни законску обавезу да сагласно цитираној одредби члана 23. став 1. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, прилагођава систематизоване послове (у погледу радних процеса и радних задатака) тужиљи и њеној преосталој радној способности.

Супротно наводима ревизије тужиље, другостепени суд је правилно применио материјално право, када је закључио да је решење о отказу уговора о раду правилно и законито.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка – састава ревизије је неоснован, будући да тужиља у овом поступку није успела, у смислу члана 165. став 1 ЗПП.

Председник већа-судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић