Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) и утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке биле су у браку до 11.09.2002. године када је брак разведен. Живели су у ... . У току трајања брака, добијен је стан у стамбеној згради у насељу ... улаз .. у ..., Република Српска, изграђена на катастарској парцели .. КО ... . Површина стана који је добијен на коришћење у току трајања брака 1986. године је корисне површине 68,59м². Дана 06.02.2003. године тужиља је оверила изјаву под бројем I/1 Oв 1144/03 код Првог општинског суда у Београду којом је дала сагласност туженом да изврши откуп стана на име оба бивша брачна друга (тужиље и туженог). Дана 14.04.2003. године, тужени оверава уговор о откупу стана под Ов I – 2055/2003 код Основног суда у Требињу при чему стан откупљује на своје име. Дана 07.10.2003. године тужени продаје стан ВВ и ГГ из ... за купопродајну цену од 48.000 конвертибилних марака. Тужиља је покренула поступак пред Основним судом у Требињу и пресудом 095-0-5-08-000-182 од 07.08.2009. године, која је постала правноснажна доношењем пресуде Окружног суда у Требињу 150 П 000274110 Гж од 13.10.2010. године утврђено је према туженом ББ као продавцу да је тужиља власник ½ дела спорног стана и обавезан овде тужени да тужиљи изда исправу подобну за упис права власништва или ће у супротном првостепена пресуда заменити ту исправу као и да се тужени ББ може ослободити ове обавезе уколико у року од 30 дана од дана доношења првостепене пресуде исплати тужиљи 40.000 КМ са трошковима поступка. Тужиља је као извршни поверилац покренула поступак принудне наплате новчаног потраживања – трошкова поступка у висини од 1.658,30 КМ, који је вођен пред судовима у Требињу, као и ради наплате 40.000 КМ на име алтернативног овлашћења туженог ББ, с обзиром да исти није добровољно исплатио назначену цифру. Предлог за наплату трошкова поступка је усвојен, док је предлог за извршење ради наплате 40.000 КМ одбијен, с обзиром да је фокултас алтернатива била на страни туженог ББ. У служби за катастар непокретности купци ВВ и ГГ уписане су као сувласници на по ½ на предметном стану.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је усвојио тужбени захтев налазећи да се оваквим понашањем тужени неосновано обогатио те да сходно члану 210. Закона о облигационим односима треба да исплати тужиљи ½ купопродајне цене стана која је њихова заједничка својина. Међу странкама је неспорно да је ½ вредности стана у динарској противвредности од 803.284,80 динара. Сходно томе, првостепени суд је тужбени захтев усвојио. Тужени није могао да врати тј. преда ½ стана али је дужан да накнади вредност постигнуте користи продајом и ½ спорног стана који је припадао тужиљи.

Другостепени суд није прихватио овакву правну аргументацију првостепеног суда налазећи да у овом случају се не може применити одредба члана 210. Закона о облигационим односима. Другостепени суд налази да обавеза враћања односно накнада вредности настаје кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или је касније отпао. Како је правноснажном пресудом Основног суда у Требињу утврђено право својине тужиљи на ½ спорног стана а према туженом сада је целокупни стан у власништву ВВ и ГГ, то нема имовине тужиље која је без правног основа прешла у имовину туженог с обзиром да је тужиља власник ½ стана стан је након извршене купопродаје 2003. године у власништву непарничара. С обзиром да нема прелаза имовине, ту нема стеченог без основа због чега по оцени Апелационог суда нису испуњени ни услови из члана 210. Закона о облигационим односима за обавезивање туженог да исплати тужиљи ½ остварене купопродајне цене. Тужиља има јавну исправу, правноснажну пресуду којом је утврђено њено право својине и према лицима која су уписана у јавне књиге о правима непокретности као власници (купци из уговора о купопродаји) због чега она може остварити своје својинско право и повратити своју имовину. Тек у случају да тужиља не упише то своје право у јавне књиге она може од туженог потраживати накнаду штете. Због тога је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

По оцени Врховног суда, оваква правна аргументација другостепеног суда није прихватљива. Ово из разлога што је евидентно да је тужиља и пред Основним судом у Требињу покретала поступак за деобу спорне непокретности а који поступак је био уперен против сада нових власника-купаца, али је у том делу њен захтев одбијен. С друге стране, евидентно је да тужиља поседује правноснажну пресуду којом је утврђено да је власник ½ стана. Чињеница да је та пресуда донета након што је тужени продао стан ВВ и ГГ (07.10.2003. године) не утиче на права тужиље да оствари противвредност имовине која јој је фактички припадала али је од стране туженог незаконито отуђена трећим лицима. Акт – пресуда о утврђивању права својине је формални акт којим се потврђује нечије право што указује на околност да је тужиља имала право својине на ½ стана и у моменту када је тужени спорни стан отуђио купцима. Тужиља не може спровести поступак деобе спорног стана, јер су нови купци укњижени као власници исти на по ½ (као савесни купци), тужени се отуђењем стана (1/2) неосновано обогатио па је стога правилно закључио првостепени суд да у овом случају се има применити одредба члана 210. ЗОО. У ситуацији када није могуће повратити део имовине који је на било који начин прешао у имовину другог лица, несавесан стицалац дужан је да накнади вредност постигнуте користи отуђењем те имовине – ½ стана. Чињеница доношења пресуде којом је утврђено да је тужиља власник ½ стана након што је тужилац отуђио предметни стан не утиче на њено право да тражи да јој се вредност отуђене ствари надокнади и не утиче на обавезу да тужени тужиљи накнади вредност постигнуте користи коју је неосновано стекао.

Стога се по оцени Врховног суда у ревизији основано указује да је на утврђено чињенично стање другостепени суд погрешно применио материјално право.

Имајући у виду све напред изнето, на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима ревизијског поступка донета је на основу члана 165. став 2. ЗПП при чему су тужиљи признати следећи трошкови: на име стручног састава ревизије 22.500,00 динара, на име судске таксе на ревизију 74.600,00 динара и судске таксе на одлуку по ревизији 111.900,00 динара што укупно чини износ од 209.000,00 динара, па је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић