Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 3090/22 од 24.04.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужене ВВ и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев ове тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена ВВ је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложила је да се ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, бр.72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном правноснажном пресудом је утврђење да је правни претходник тужиље - њена мајка, сувласник са ½ идеална дела предметних непокретности на основу стицања у браку са туженим ББ (њеним оцем), те да је зато ништава одредба уговора о зајму који је закључен 1997. године између тужених, а којом је конституисано заложно право - хипотека на истој тој непокретности у корист тужене ВВ као зајмодавца, без њене сагласности за располагање заједничком имовином. О овом тужбеном захтеву судови су одлучили применом материјалног права из чланoвa 171., 174., 176. и 180. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/2005 и 6/2015) и чланова 63. до 69. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“ бр. 6/80...), који су у то време регулисали заснивање хипотеке, код утврђења да је брачна заједница између тужиљиних родитеља фактички престала 1996. године, те да правни претходник тужиље као супруга није знала, нити се сагласила са заснивањем хипотеке у корист тужене на непокретности која је заједничка имовина ње и туженог стечена у браку, нити је била упозната са чињеницом да је закључен уговор о закупу којим је та хипотека конституисана. Указивање тужене на постојање другачијих одлука не указује нужно на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања да ли је супружник знао за располагање другог супружника заједничком имовином и да ли се са таквим располагањем сагласио.

Из наведених разлога, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, зобг чега је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Oдредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења права сусвојине и делимичне ништавости уговора о зајму поднета је 27.03.2019. године и у њој је означена вредност предмета спора од 290.000,00 динара, коју је прихватио и првостепени суд.

Имајући у виду да се у конкретној правној ствари ради о имовинскоправном спору у коме предмет тужбеног захтева није новчани износа, а вредност предмета спора коју је тужиља навела у тужби очигледно не прелази законом прописани имовински цензус за дозвољеност ревизије, то је Врховни суд нашао да ревизија тужене није дозвољена на основу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић