Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију из свих законских разлога.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) и нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка ревизијом одређено не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у утуженом периоду била запослена код тужене на пословима радног места ... са коефицијентом за обрачун плате од 7,43. У овом периоду тужена је тужиљи обрачунавала плату тако што је коефицијент радног места тужиље множила са прописаном основицом за исплату плата (коју утврђује Влада РС), те како је тако утврђена основна плата била нижа од минималне зараде, тужена је вршила допуну и исплату плате тужиљи у висини минималне зараде. Тужена у обрачунским листама за тужиљу није посебно исказивала накнаде на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Висина потраживања тужиље утврђена је вештачењем путем вештака економско – финансијске струке према најповољнијим критеријумима у тренутно важећим Посебним колективним уговорима у Републици Србији за јавна предузећа.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље закључивши да у износу минималне зараде, по дефиницији из члана 111. Закона о раду, не може да буде садржана предметна накнада трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, због чега је тужена дужна да тужиљи те трошкове исплати у износу утврђеним вештачењем.

Другостепени суд је становишта да су потраживане накнаде у складу са одредбом члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама тужиљи биле урачунате у коефицијент и исплаћене кроз плату, те да се исплатом плате запосленима у јавним службама у висини минималне зараде не активирају правила општег радно – правног прописа у смисллу члана 108. и 118. Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19) прописан је начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Одредбом члана 3. став 1. тог закона, прописано је да основицу за обрачун и исплату плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије. Према одредби члана 4. став 1. тог закона, коефицијент плате изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему и садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 44/01... 58/14), коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама, утврђени су коефицијенти за обрачун плата запослених у јавним службама. Одредбом члана 2. став 1. тачка 11. уредбе утврђени су коефицијенти за обрачун плата запослених из члана 1. који се примењује на запослене у социјалној заштити.

Законом о социјалној заштити („Службени гласник РС“, бр. 24/11), у члану 10. прописано је да се установе социјалне заштите оснивају ради остваривања права у области социјалне заштите и пружања услуга социјалне заштите утврђених тим законом, као и ради обављања развојних, саветодавних, истраживачких и других стручних послова у социјалној заштити и остваривања другог законом утврђеног интереса (став 1); установу социјалне заштите може основати Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе и друго правно и физичко лице (став 2.). Према одредби члана 13. тог закона, на права, обавезе и одговорности запослених у установама социјалне заштите примењују се општи прописи о раду, ако овим законом није другачије одређено.

Посебним колективним уговором за социјалну заштиту у Републици Србији („Службени гласник РС“ број 11/15), у члану 57. предвиђено је да се плата запосленог утврђује у складу са законом и тим уговором, а чланом 58. да учесници уговора могу да преговарају о висини основица за обрачун и исплату плата сваке године у поступку доношења предлога буџета Републике Србије, те да учесници уговора у поступку преговарања могу да разматрају могућност и потребу корекције коефицијената. Посебан колективни уговор за социјалну заштиту у Републици Србији („Службени гласник РС“, бр. 29/19, 60/20) на исти начин у члану 57. и 58. регулише елементе за утврђивање плате и висину основице запослених.

Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 113/17), у одредби члана 111. став 1. и 2. прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду, а да се минимална зарада одређује на основу минималне цене рада утврђене у складу са тим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде; чланом 118. став 1. прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то, између осталог, за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин (тачка 5.) и регреса за коришћење годишњег одмора (тачка 6.), а према ставу 2. истог члана, висина трошкова из става 1. тачка 5. мора бити изражена у новцу. Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено, на основу одредбе члана 2. став 2. тог закона.

У конкретном случају, тужиља је запослена у установи социјалне заштите, па се на утврђивање и обрачун њене плате, као и накнада и додатака по основу рада, примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Супротно наводима ревизије, примена Закона о раду прописана је само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорности запослених нису другачије уређени. Пошто Закон о платама у државним органима и јавним службама, као посебан закон, прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, следи да та одредба посебног закона искључује примену опште норме из Закона о раду. Посебним колективним уговором за социјалну заштиту није предвиђено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора. Стога су неосновани ревизијски наводи да је у конкретном случају погрешно примењено материјално право.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. 154. и 165. став 2. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога разлога, Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци применом одредбе члана 414. став 1. Закона парничном поступку.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић