Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на ревизију, са захтевом да му се накнаде трошкови за састав одговора.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је нашао да је ревизија туженог дозвољена, али да није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код туженог и у утуженом периоду тужени је тужиоцу исплатио накнаду за исхрану у току рада (топли оброк) на основу присуства тужиоца на раду, истовремено са коначном исплатом зараде, делом у новцу, а делом у боновима за исхрану, и то укупно у месечном износу обрачунатом применом накнаде од 500,00 динара бруто по радном дану. Тужилац је поднетом тужбом тражио исплату разлике предметне накнаде у висини која међу странака није спорна.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев са образложењем да накнада трошкова за исхрану у току рада представља саставни део зараде због чега износ од 500,00 динара по радном дану који је прописан посебним колективним уговором туженог, представља бруто износ по принципу обрачуна бруто зараде установљеном у члану 105. Закона о раду. Из тог разлога, првостепени суд је сматрао да је тужиоцу правилно исплаћена накнада трошкова за исхрану и у новцу и у боновима за исхрану, са додатном аргументацијом да у периоду до 01.01.2020. године, због примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава, тужени није могао да примени свој измењени колективни уговор којим је увећана накнада трошкова за исхрану у току рада по радном дану са 300,00 на 500,00 динара.

Другостепени суд није прихватио становиште првостепеног суда, сматрајући да тужени није могао да тужиоцу исплаћује умањену накнаду трошкова за исхрану у току рада за порезе и доприносе који се плаћају из зараде, већ у износу предвиђеном колективним уговорима. Пошто је оценио да су исплатом накнаде трошкова за исхрану у мањем износу тужиоцу као запосленом дата мања права од права утврђених колективним уговорима, супротно правилу из члана 10. став 2. Закона о раду, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и досудио тужицу разлику између висине накнаде трошкова за исхрану у току рада од 500,00 динара по радном дану (нето) и накнаде која му је по том основу исплаћена након умањења.

По оцени Врховног суда, побијана другостепена пресуда заснована је на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 95/18) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада у складу са општим актом и уговором о раду, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин.

Посебним колективним уговором за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда („Службени лист Града Београда“ број 78/18) предвиђено је право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини од 500,00 динара по радном дану (члан 23.). Колективним уговором туженог („Службени лист Града Београда“ број 96/18 од 11.10.2018. године), који се примењује у спорном периоду, запосленима је признато право на накнаду трошкова исхране у току рада у истом износу по радном дану, с`тим што се део у износу од 300,00 динара исплаћује у новцу, а део у износу од 200,00 динара у боновима за исхрану (члан 64. став 1.).

У овој парници је било спорно то да ли је наведеним колективним уговорима који су важили у утуженом периоду висина накнаде трошкова за исхрану у току рада била предвиђена у бруто или нето износу.

У конкретном случају утврђено је да је тужени ову накнаду у спорном периоду исплаћивао у умањеном износу. Полазећи од тога да је у спорном периоду Колективним уговором код туженог послодавца и Посебним колективним уговором била јасно и недвосмислено уговорена висина накнаде трошкова исхране у току рада која ће се исплатити запосленима, Врховни суд налази да је тужилац имао право на исплату накнаде ових трошкова у тако уговореном износу без умањења за порезе и доприносе. У ситуацији када се у колективном уговору наведе конкретан новчани износ који се има исплатити запосленом на име накнаде трошкова исхране по радном дану, не може се на штету запосленог та одредба тумачити као да је реч о принципу обрачуна бруто зараде установљеном у члану 105. Закона о раду јер је то противно одредби члана 118. став 1. Закона о раду која прописује право запосленог на накнаду трошкова, па и трошкова исхране у току рада, у складу са општим актом и уговором о раду. Наиме, колективним уговором туженог у конкретном случају није предвиђено да је висина накнаде трошкова за исхрану у току рада уговорена у бруто износу, па исти треба применити управо онако како гласи његова одредба из члана 64. став 1., због чега није било места умањењу по основу пореза и доприноса и исплаћивању тужиоца нижих износа од уговорене накнаде. Такође, у конкретном случају спорна је примена, а не измена општег акта (колективног уговора), што је без утицаја на примену члана члана 4. Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, број 116/14).

Следствено изложеном, без обзира на принцип бруто зараде која у себи садржи порезе и доприносе који се плаћају из зараде, појединачне одредбе колективног уговора и уговора о раду се тумаче онако како гласе због чега тужилац има право на исплату трошкова исхране у току рада у уговореним износима.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Трошкови одговора на ревизију по оцени Врховног суда нису били потребни тужиоцу за вођење ове парнице, те је применом члана 154. став 1. у вези члана 165. став 1. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић