Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 1880/2023
30.11.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Tатјане Миљуш, председника већа, Јасмине Стаменковић, Зорана Хаџића, Мирјане Андријашевић и Иване Рађеновић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца Предузеће за пољопривредну производњу и промет Поткозарје ДОО Петроварадин, чији је пуномоћник Милан Кубат, адвокат у ..., против тужене Banca Intesa АД Београд, чији је пуномоћник др Немања Алексић, адвокат у ..., ради утврђења ништавости, вредност предмета спора 4.000,00 динара, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 95/22 од 15.06.2023. године, у седници већа одржаној дана 30.11.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 95/22 од 15.06.2023. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца, изјављенa против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 95/22 од 15.06.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног апелационог суда 5Пж 95/22 од 15.06.2023. године, преиначена је пресуда Привредног суда у Београду 13П 4762/2021 од 27.10.2021. године, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба члана 8. дела става 1. Уговора о кредиту, кредитна партија број ...- ...-... од 23.02.2017. године, садржине ближе наведене у изреци, обавезан је тужилац да туженој надокнади трошкове првостепеног поступка у износу од 10.500,00 динара и обавезан је тужилац да туженој надокнади трошкове другостепеног поступка у износу од 25.800,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Против другостепене пресуде тужилац изјављује ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије тужиоца, изјављене на основу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе. Према разлозима изнетим у образложењу побијане пресуде, побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште другостепеног суда у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове или накнаду за обраду кредитног захтева није ништава под условом да је уговору претходила понуда банке са садржаним јасним и недвосмисленим подацима о трошковима кредита. Банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту. У ситуацији у којој је тужена поступила на описани начин и према утврђеном чињеничном стању тужиоца као корисника кредита адекватно упознала са врстом и висином новчане обавезе коју је дужан да сноси, нема њене несавесности те тиме ни ништавости имовинског права уговореног у сопствену корист. Такође, у конкретном случају, према разлозима ревизије нема потребе за разматрањем правног питања од општег интреса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.