Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж2 286/2024 од 09.07.2024. године одбијене су као неосноване жалбе тужиље и туженог и потврђена пресуда Основног суда у Неготину П2 91/23 од 28.03.2024. године, исправљена решењем тог суда П2 91/23 од 28.05.2024. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, дела којим је одбијен тужбени и усвојен противтужбени захтев, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени је у одговору на ревизију предложио да се иста одбаци као недозвољена - изјављена од неовлашћеног лица, или одбије као неоснована и тужиља обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Тужиљина ревизија је дозвољена (члан 403. став 2. тачка 1. у вези са чланом 208. и члановима 288 - 289 Породичног закона) и изјављена је преко пуномоћника - адвоката (члан 85. став 7. ЗПП), овлашћеног пуномоћјем од 24.10.2023. године да у име тужиље изјављује и правне лекове (члан 88. став 1. ЗПП).

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је тужиљина ревизија делимично основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нису основани наводи ревидента о битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 396. став 1. ЗПП, учињеној у другостепеном поступку, јер је другостепени суд оценио битне наводе жалбе.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су од 2011. године живеле у ванбрачној заједници, а брак су закључиле 17.01.2014. године. Током 2022. године настао је поремећај у њиховим међусобним односима, првенствено због нерешених имовинских односа. Тужиља је поднела тужбу за развод брака, а између странака у току су имовинско-правни спорови. Странке су током 2022. и 2023. године, једно против другог подносиле пријаве полицији која је по њима поступала. Интервенције полицијских службеника окончавале су се издавањем упозорења странкама, осим у случају пријаве туженог од 06.02.2023. године због искључења струје у објекту у којем живи, када је тужиљи по одредбама посебног закона изречена хитна мера забране контактирања туженог у трајању од 48 сати, која није продужена. Тужиља и тужени користе за становање посебне објекте у истом дворишту. Између њих није било физичког насиља. Поремећени односи и стални сукоби нарушили су тужиљино психичко здравље, тако да се она око годину дана налази на лечењу. Орган старатељства је у свом стручном извештају предложио да се обема странкама изрекне мера забране даљег узнемиравања, уз мишљење да су актуелни партнерски односи под ризиком ескалације услед честих међусобних неслагања.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су обема странкама изрекли меру забране даљег узнемиравања, налазећи да су сукоби који су међу њима настали последица њиховог дрског, безобзирног и злонамерног понашања, прихватајући при том и стручно мишљење органа старатељства. По становишту судова, изречена мера је довољна да спречи узнемиравање и понављање насиља, док су тужбени и противтужбени захтев у делу којим је тражено изрицање других мера заштите од насиља одбијени - забране приближавања зато што странке живе у истом домаћинству и воде више спорова који захтевају њихово лично присуство, а исељењем из објеката који користе јер то није неопходно пошто ће изречена блажа мера довољно утицати на њих у смислу уздржавања од насиља.

И по налажењу ревизијског суда, основано је тужиљи изречена мера забране даљег узнемиравања туженог. На оправданост изрицања ове мере не указује само мишљење органа старатељства, које је суд прибавио у складу са чланом 286. Породичног закона, већ и чињеница да су странке дуже време у континуираном сукобу који утиче на њихов мир и спокојство. У погледу одлуке о тој мери заштите, нижестепени судови су правилно применили члан 197. став 2. тачка 6. и члан 198. став 2. тачка 5. Породичног закона, због чега нису основани наводи тужиљине ревизије да је противтужбени захтев, у погледу означене мере заштите туженог од насиља у породици, усвојен погрешном применом материјалног права. Нису основани наводи ревидента да је погрешно примењен члан 197. став 2. тачка 3. Породичног закона, јер о тужиљиној тврдњи да је тужени присиљавао на интимне односе нема доказа, због чега се њеном ревизијом неосновано указује на погрешну примену члана 198. став 2. тачка 1. истог закона. Мера заштите од насиља предвиђена том одредбом у овом случају није неопходна, с обзиром да странке за становање користе одвојене објекте и да тужени није манифестовао акте физичког насиља, па је зато небитно што се ти објекти налазе у истом дворишту.

Међутим, дуже трајање поремећених односа и неизвесност времена потребног за судско окончање њихових имовинских спорова представља опасност за ескалацију сукоба, и њихово могуће прерастање у физичко насиље. На опасност од ескалације насиља указао је и орган старатељства у свом стручном извештају. С обзиром да мере заштите од насиља имају и превентивни карактер, по налажењу Врховног суда, туженом је поред забране даљег узнемиравања тужиље неопходно изрећи и меру забране приближавања тужиљи на удаљеност мању од 10м, јер ће се са обе кумулативне мере тужиљи пружити потпуна заштита и спречити евентуалне друге теже последице поремећених односа бивших супружника. Изрицање ове мере заштите, имајући у виду удаљеност до које се тужени може приближавати тужиљи, могуће је без обзира што странке живе у истом дворишту. Сметња за њено изрицање нису ни судски поступци које они воде, јер се изречена мера забране приближавања тужиљи неће примењивати у случајевима када је у тим поступцима неопходно лично присуство странака пошто услови безбедности у судској згради пружају гаранције да до насиља неће доћи.

Следствено изложеном, туженом је изречена и мера заштите од насиља из члана 198. став 2. тачка 3. Породичног закона у трајању од годину дана.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у првом, а на основу члана 414. став 1. истог закона, као у другом ставу изреке.

Одлука о трошковима поступка по ревизији, садржана у трећем ставу изреке, донета је на основу члана 165. став 1. и 2. у вези са члановима 153. став 2. и 154. став 1. ЗПП, имајући у виду да је тужиља само делимично успела у поступку по ревизији и да трошкови туженог за одговор на ревизију нису били нужни.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић