Пресудом Вишег суда у Шапцу Гж 124/2024 од 15.05.2024. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и туженог и потврђена пресуда Основног суда у Лозници П 597/18 од 04.10.2023. године у првом и одбијајућем делу другог става изреке. Ставом другим изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Лозници П 597/18 од 04.10.2023. године у обавезујућем делу другог става изреке тако што је одбијен противтужбени захтев којим је тужени тражио да се обавеже тужилац на исплату накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде части и угледа у износу од 35.000,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Лозници П 597/18 од 04.10.2023. године у трећем и четвртом ставу изреке, тако што је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, дела којим је одлучено о противтужбеном захтеву, тужени је због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавио ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, о посебној ревизији туженог у овом спору није потребно одлучивати ради новог тумачења права.

Према члану 200. Закона о облигационим односима, новчана накнада за повреду угледа и части може се досудити ако су се последице те повреде манифестовале у трпљењу душевних болова, и то само када јачина и трајање тих болова или друге околности случаја то оправдавају, да би се код оштећеног успоставила нарушена психичка равнотежа. Овакво тумачење означене материјално-правне одредбе садржано је и у закључку са саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова и Врховног војног суда од 15. и 16.10.1986. године. Зато се о праву на накнаду за овај правно признати вид нематеријалне штете и њеној висини одлучује у сваком конкретном случају, у зависности од наведених околности.

У овом случају другостепени суд је из утврђених чињеница извео другачији закључак о постојању душевних болова и нарушености психичке равнотеже туженог, због чега је на основу таквог закључка и одлучио о жалбама странака изјављеним против одлуке о противтужбеном захтеву.

С обзиром да се о захтеву за накнаду штете за душевне болове због повреде угледа и части одлучује у зависности од околности сваког конкретног случаја, то не постоји потреба да се у овом спору дозволи одлучивање о посебној ревизији туженог ради уједначавања судске праксе.

Из тих разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија. Наведена одредба налази се у делу Закона о парничном поступку којим је уређен посебан поступак у парницама у споровима мале вредности, и као посебна одредба искључује примену опште одредбе члана 403. став 2. тачка 2. тог закона којом је прописано да је ревизија увек дозвољена када је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака.

Због тога је, на основу члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић