Према утврђеном чињеничном стању, Уговором о поклону овереним код Првог основног суда у Београду дана 27.05.2013. године под бројем I Ов .../... тужилац је својим синовима, туженима у овој парници, поклонио власништво на двојној породичној кући структуре По+П+1+Пк, површине 425м², саграђеној без одобрења за градњу на кп. бр. ... КО ..., на адреси ..., ... ... и ... . Уговором је конституисано поклонодавчево право доживотног плодоуживања становањем, уз његову сагласност да поклонопримци наставе са поступком легализације предметне породичне стамбене зграде започетим код Секретаријата за послове легализације објеката Града Београда под бројем XXXI-12-351.21-608208/10 (ранији број 351-816/03), уз обавезу тужиоца да без писане сагласности тужених у кућу не уводи трећа лица и уз обавезу тужених да без писане сагласности тужиоца кућом, чији су сувласници по уговору о поклону са по ½ идеалног дела, не могу располагати неким правним послом. Према исказаном договору уговарача, који су у то време били у складним односима, са посебно брижним опхођењем синова према оцу после мајчине смрти, нацрт уговора је сачинила адвокат Светлана Марјановић, која је примерке нацрта предала тужиоцу и туженима да се са истим упознају. Уговор је оверен после 2-3 месеца од сачињавања нацрта који им је дана 27.05.2013. године адвокат Светлана Марјановић прочитала у својој канцеларији и након чега су га странке потписале без примедби. По овери уговора у Првом основном суду у Београду, адвокат Светлана Марјановић је примерак истог предала сваком од уговарача. После овере уговора тужилац је засновао заједницу живота са ГГ, што је довело до вербалних сукоба међу парничним странкама и до престанка комуникације, због чега је тужилац прво покренуо поступак за опозив уговора о поклону због неблагодарности, окончан одбијањем тужбеног захтева пресудом Првог основног суда у Београду П 22001/15 од 15.03.2018. године, правноснажном дана 24.10.2019. године, а затим и ову парницу за поништај уговора услед мана воље.

Применом члана 117. у вези са чланом 111. Закона о облигационим односима нижестепени судови су закључили да је тужилац преклудиран у подношењу ове тужбе, јер је од закључења уговора дана 27.05.2013. године до покретања парнице дана 25.12.2019. године протекло више од три године. Изведеним доказима несумњиво је утврђено да је тужилац приликом сачињавања и овере уговора исказао намеру даривања непокретности својим синовима, а не вољу да са њима закључи уговор о доживотном издржавању, чему се не приступа овером потписа од стране административног радника, већ по посебном поступку регулисаном Законом о наслеђивању, који спроводи судија по правилима Закона о ванпарничном поступку. Тужилац није доказао непостојање побуде даривања, јер од овере предметног уговора 2013. године до нарушавања међусобних односа током 2015. године није оспоравао свој мотив за закључење уговора о поклону и није ускраћивао своју сагласност дату туженима да наставе са поступком легализације објекта, тако да оспоравани уговор не одступа од одредби чланова 51-53. ЗОО и у конкретном случају нема места примени законских одредби које регулишу питање ништавости правног посла.

Ревизијом побијана одлука, и по становишту Врховног суда, заснована је на правилној примени материјалног права.

Чланом 111. Закона о облигационим односима прописано је да је уговор рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено.

Чланом 117. Закона о облигационим односима прописано је да право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде (став 1), а да то право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора (став 2).

Уговор о поклону је доброчини правни посао чији су битни елементи предмет поклона и намера да се поклон учини и уобичајено је везан за личност уговарача. Како није регулисан Законом о облигационим односима, на питање пуноважности уговора о поклону, на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и током непријатељске окупације, примењују се правила Српског грађанског законика (параграфи 561-568). Када је предмет поклона непокретност, услов пуноважности су писана форма и овера потписа уговарача (у моменту овере спорног уговора) од стране суда. Као формални правни посао и уговор о поклону се може побијати из разлога ништавости (члан 103. ЗОО), поништаја и подлеже опозиву (осиромашење поклонодавца или велика неблагодарност поклонопримца према поклонодавцу).

Тужилац је тужбу поднео тврдећи да је закључењу уговора о поклону приступио под претњом тужених и да је његова намера била закључење уговора о доживотном издржавању. Наведени разлози су међусобно контрадикторни, јер тужени свакако не би имали разлога да претњом мотивишу тужиоца да приступи закључењу уговора у сопствену корист, односно да себи обезбеди доживотно старање и помоћ од стране тужених. Противно својој дужности да на спорне околности предложи доказе којима ће се утврдити одсуство намере даривања, тужилац ту битну чињеницу није доказао, што би од значаја било у ситуацији да је тужба за поништај уговора о поклону поднета благовремено, односно пре истека рока од три године од дана закључења уговора, што овде није случај.

Садржином ревизије понављају се тврдње изнете током главне расправе и жалбеног поступка, које су од стране првостепеног и другостепеног суда детаљно размотрене и аргументовано образложене правилном применом материјалног права, због чега се овом одлуком неће детаљније образлагати.

На основу изложеног, применом члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Захтев тужених за накнаду трошкова ревизијског поступка одбијен је применом члана 154. ЗПП, јер се не ради о трошку потребном за вођење поступка.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић