О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду Прр1 93/2021 од 13.04.2022. године, у ставу првом изреке, дозвољено је објективно преиначење тужбе из поднеска од 02.03.2022. године. У ставу другом изреке обавезана је тужена да на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року исплати износ од 28.503,02 динара са затезном каматом почев од 04.06.2021. године. У ставу трећем изреке одбијен је тужбени захтев за исплату затезне камате на досуђени износ од 03.01.2002. године до 04.06.2021. године. У ставу четвртом изреке обавезана је тужена да на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 46.800,00 динара са затезном каматом од извршности до исплате.

Пресудом Вишег суда у Београду Гжрр1 78/23 од 23.02.2023. године, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена је првостепена пресуда у ставу другом, трећем и четвртом изреке. Одбијени су захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, ... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Према утврђеном чињеничном стању решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 1734/21 од 29.04.2021. године усвојена је жалба предлагача АА из ..., овде тужиље, па је преиначено решење Привредног суда у Београду Р4 Ст 540/2021 од 19.3.2021. године и утврђено да је тужиљи АА из ... повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду под бројем Ст 118/20 и наложено је стечајном судији да у року од четири месеца од дана пријема решења предузме све потребне радње у циљу окончања стечајног поступка, те да о предузетим радњама обавести председника Привредног суда у Београду. Стечајни поступак над „Инвестбанком“ АД Београд покренут је решењем Трговинског суда у Београду Ст 10/02 од 03.01.2002. године, а на дан отварања стечаја једини акционар наведене банке је била Агенција за осигурање депозита. У том стечајном поступку, укупно утврђено потраживање тужиље које потиче из радног односа, са каматом обрачунатом за период од 03.01.2002. године до 31.07.2012. године, износи 31.059,08 динара. Привредни суд у Београду донео је решење Ст број 57/2010 о делимичној деоби стечајне масе, те је тужиљи на основу овог решења утврђен износ од 2.556,06 динара који је исплаћен дана 26.01.2017. године. Решењем Привредног суда у Београду од 28.12.2017. године одобрена је друга делимична деоба стечајне масе, те ја на основу овог решења тужиљи утврђен износ од 726,20 динара и исти није исплаћен јер банка није добила инструкције за исплату. Дана 30.09.2019. године, Привредни суд у Београду донео је решење о завршној деоби стечајне масе, па је тужиљи на основу овог решења утврђен износ од 542,81 динар и исти није исплаћен тужиљи јер банка није добила инструкције за исплату. Решењем Привредног суда у Београду Ст број 57/20 од 23.7.2020. године закључени је поступак стечаја над „Инвестбанком“ АД Београд у стечају и настављен је поступак над стечајном масом „Инвестбанке“ АД Београд у стечају који и даље траје. Након делимичних деоба, неисплаћено потраживање тужиље износи 28.503,02 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев применом одредбе члана 3, 4, 22. став 2, 31. и 32. Закона о заштити права на суђење у разумном року у вези одредби члана 21. став 1, члана 32. и 58. став 1. Устава Републике Србије. Становиште је нижестепених судова да је тужена објективно одговорна за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року, с обзиром да између рада органа тужене и проузроковане штете постоји узрочно последична веза, односно да тужена сноси објективну одговорност за неостваривање права стечајних поверилаца.

Ревидент оспорава овакав закључак нижестепених судова и сматра да тужена није одговорна за имовинску штету коју потражује тужиља, те да није доказана узрочно последична веза између повреде права на суђење у разумном року и ненаплаћеног потраживања. Такође указује да је за тужиљу обезбеђена исплата у једном делу, те да би на овај начин била двоструко намирена.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право на основу ког су утврдили објективну одговорност тужене за имовинску штету коју тужиља потражује у овом поступку.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, бр. 40/2015), прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна (став 3).

Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су, без њихове кривице, остала неизвршена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року, све на основу Закључка усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 02.11.2018. године.

У конкретном случају, тужиљи је правноснажним решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 1734/21 од 29.04.2021. године, утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду под бројем Ст 118/20 према стечајном дужнику „Инвестбанка“ ад - у стечају, Београд. Из доказа приложених у списима произлази да је стечајни дужник прошао својинску трансформацију током деведесетих година прошлог века, сходно прописима који су регулисали пословање банака и предузећа, односно привредних друштава, и то најпре организован као деоничко, а од 1995. године и као акционарско друштво. Акционари банке су били правна лица и организације друштвеног и државног капитала, као и физичка и приватна правна лица, а на дан отварања стечаја (03.01.2002. године) једини акцонар банке била је Агенција за осигурање депозита. Код таквог стања ствари, испуњен је услов за заснивање објективне одговорности тужене у складу са цитираним Закључком Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, будући да је потраживање тужиље из радног односа остало ненамирено и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, због чега су нижесестепени судови, насупрот ревизијским наводима, правилно закључили да постоји основ одговорности тужене за штету коју тужиља потражује.

Међутим, основани су ревизијски наводи у делу у ком тужена указује да су за тужиљу резервисана новчана средства по делимичним деобама стечајне масе, која нису исплаћена јер тужиља није дала инструкције банци за њихову исплату. Ради се о решењу Привредног суда у Београду од 28.12.2017. године којим је одобрена друга делимична деоба стечајне масе, те ја на основу овог решења тужиљи утврђен износ од 726,20 динара, и решењу о завршној деоби стечајне масе, којим је тужиљи утврђен износ од 542,81 динар. Тужиљи ова средства нису уплаћена јер тужиља банци није доставила инструкције за плаћање, како то произлази из Дописа Агенције за осигурање депозита од 14.09.2021. године који се налази у спису предмета. Стога, приликом пресуђање морало се водити рачуна не само о новчаним износима који су тужиљи уплаћани након делимичне деобе стечајне масе, већ и оним износима који су за тужиљу резервисани решењем о делимичној деоби (односно завршној деоби стечајне масе), јер није на туженој одговорност што ова средства нису уплаћена на рачун тужиље. Зато је потраживање тужиље требало умањити и за износ од 1.269,01 динара (726,20 динара + 542,81 динара), па се тако долази до ненаплаћеног потраживања тужиље за које је тужена одговорна у износу од 27.234,01 динара.

Зато је применом одредбе члана 416 .став 1 ЗПП-а Врховни суд у ставу другом изреке, преиначио нижестепене одлуке у наведеном делу и одбио тужбени захтев за накнаду штете у износу од 1.269,01 динара са затезном каматом.

Такође, нижестепени судови нису правилно досудили тужиљи затезну камату. Судови су усвојили захтев за исплату затезне камате почев од дана подношења тужбе, али су занемарили чињеницу да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 1734/21 од 29.04.2021. године наложено стечајном судији да у року од четири месеца од дана пријема решења предузме све потребне радње у циљу окончања стечајног поступка. Како тај рок у моменту подношења тужбе 04.06.2021. године још увек није био истекао (још увек је трајао рок од 4 месеца за окончање стечајног поступка), то није ни могла тећи затезна камата почев од тога дана. Тужилац је преиначио тужбу поднеском од 02.03.2022. године, па су према оцени Врховног суда, услови за почетак тока затезне камате у смислу одредбе члана 324. став 2. Закона о облигационим односима остварени даном преиначења тужбе.

Из наведених разлога Врховни суд је применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП-а преиначио нижестепене одлуке у делу затезне камате тако што је одбијен захтев тужиље за досуђење затезне камате од момента подношења тужбе 04.06.2021. године до 02.03.2022. године.

Врховни суд је применом одредбе члана 153. став 2. ЗПП-а одбио захтев тужене за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер је тужена са ревизијом успела у незнатном делу, па јој сразмерно успеху у спору не припада право на накнаду трошкова поступка, из ког разлога ни одлука нижестепених судова о трошковима поступка није преиначена.

Председник већа – судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић