Пресудом Апелацоног суда у Нишу Гж 1594/22 од 14.12.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке у делу који се односи на споразум о накнади за експроприсано земљиште број 465-1136/11-07 од 19.07.2012. године и број 465-645/11-07 од 31.08.2012. године и у усвајајућем делу става другог изреке у односу на исплату разлике тужиоцима између исплаћене накнаде за пољопривредно земљиште до припадајуће накнаде за преузето градско грађевинско земљиште по споразуму о накнади за експроприсано земљиште број 465-1136/11-07 од 19.07.2012. године и број 465-645/11-07 од 31.08.2012. године у висини од по 1.466.496,03 динара са досуђеном законском затезном каматом. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, преосталом усвајајућем делу става другог изреке и у ставу трећем изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се према туженом поништи споразум о накнади за екпсроприсано земљиште број 465-1136/11-07 од 03.07.2013. године у делу одређивања висине накнаде за експроприсано пољопривредно земљиште и тужени обавеже да на име разлике између исплаћене накнаде за пољопривредно земљиште до припадајуће накнаде за преузето градско грађевинско земљиште по споразуму о накнади за експроприсано земљиште број 465-1136/11-07 од 03.07.2013. године исплати по 128.448,00 динара са законском затезном каматом почев од 28.02.2022. године као дана пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати 405.682,00 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. став 1 ЗПП.

Предмет тражене правне заштите је утврђење ништавости споразума о накнади за експрописано пољопривредно земљиште и исплата разлике између исплаћене накнаде за пољопривредно земљиште до припадајуће накнаде за преузето градско грађевинско земљиште, имајући у виду статус експроприсаног земљишта, а побијаном другостепеном пресудом правноснажно је одлучено делимичним усвајањем тужбеног захтева. По оцени Врховног суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама о ништавости споразума и потраживању разлике новчане накнаде за експроприсану непокретност, настале као последица ништавости закљученог споразума, је у складу са постојећом судском праксом у тумачењу материјалног права релевантног за одлучивање у овој правној ствари. Ревизијом се указује и да је потребно одлучити о ревизији ради уједначавања судске праксе у примени члана 42. Закона о експропријацији, односно у вези начина одређивања висине тржишне вредности непокретности, па како су у спроведном поступку нижестепени судови тржишну вредност експроприсаних непокретности утврдили на начин који не одступа од правног схватања одређивања висине накнаде за експроприсану непокретности израженог кроз одлуке ревизијског суда, то и са тих разлога нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији туженог. Осим тога, накнада је утврђена по тржишној цени градског грађевинског земљишта, чији је статус у време експропријације правилно утврђен, с обзиром на донети генерални урбанистички план Града Врања.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења и исплате поднета је 13.05.2014. године. Вредност предмета спора побијаног дела цени се у односу на сваку од тужилаца појединачно, с обзиром да тужиоци нису јединствени и нужни супарничари, у смислу члана 210. ЗПП.

Вредност предмета спора побијаног дела у односу на сваког од тужилаца је 1.466.496,03 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела у односу на сваког од тужилаца не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић