Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 247/24 од 17.04.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и првостепена пресуда је потврђена у ставу другом изреке. Ставом другим изреке, усвојена је жалба туженог и првостепена пресуда је преиначена у ставовима првом и трећем изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха исплати износ од 80.000,00 динара са законском затезном каматом на овај износ почев од 20.09.2023. године као дана пресуђења па до коначне исплате, те је обавезана тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 186.400,00 динара. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, побијајући је у целини због погрешне примене материјалног права с позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Претходном оценом дозвољености изјављене ревизије против пресуде другостепеног суда у преиначујућем делу, Врховни суд је оценио да је у овом делу ревизија тужиље дозвољена применом члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 18/20). Међутим, испитујући побијану пресуду у овом делу применом одредбе члана 408. истог закона, а у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.10/23), Врховни суд је оценио да је у овом делу ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена на пословима менаџера опште администрације на основу уговора о раду на неодређено време у привредном друштву „ВВ“ ДОО, док тужени у истом привредном друштву обавља послове менаџера Сектора за људске ресурсе. Током 2019. године, долазило је до непријатности између странака, а по основу решења од 13.04.2020. године тужиља је упућена на плаћено одсуство у трајању од 45 радних дана. Након тога, тужиљи је отказан уговор о раду због вишка запослених решењем од 03.06.2020. године које је тужиља побијала у радном спору који је покренула против послодавца. С обзиром да су туженом путем телефона од стране непознатог лица упућене претње због тога што је као овлашћено лице – менаџер Сектора за људске ресурсе задужен за отказе уговора о раду запосленима, поднео је пријаву полицији дана 11.12.2020. године, а уједно их је информисао и о томе који радници су у претходном периоду добили отказ, као и то да је једино са тужиљом имао несугласице, те да је она повела и радни спор против привредног друштва. Испитујући наводе пријаве, полиција је дана 17.12.2020. године дошла на ново радно место тужиље, у теретану где се запослила по престанку радног односа, и са њом је обавила разговор у просторијама полиције тог дана, као и 18.12.2020. године.

С обзиром да су због догађаја који је пријавио тужени полицијски службеници долазили на ново радно место тужиље, те да је саслушавана у полицији, трпела је страх за који је према становишту првостепеног суда одговоран тужени, из којих разлога јој је првостепеном пресудом досуђена правична новчана накнада у износу од 80.000,00 динара, а за износ од још 370.000,00 динара, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље као неоснован, оцењујући да би то било супротно сврси којој треба да служи новчана накнада. Своју одлуку засновао је на одредбама чланова 154. став 1, 200. и 192. ЗОО.

С друге стране, према становишту другостепеног суда, првостепени суд је из чињеница које су утврђене, извео неправилан закључак о постојању узрочно последичне везе између радње туженог – извршене пријаве полицији и последице коју је тужиља трпела у виду страха, с обзиром да тужени није пријавио полицији да је тужиља извршилац кривичног дела, тако да није изнео лажне наводе и не може бити одговоран за поступање полицијских службеника у конкретном случају. Због тога је одлуку првостепеног суда о досуђеној правичној накнади нематеријалне штете тужиљи, преиначио одбијањем њеног тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете и у овом делу.

По налажењу Врховног суда, правилно другостепени суд закључује да у конкретном случају нису испуњени услови за одговорност туженог за штету коју је тужиља трпела према одредби члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.

Наведена одредба установљава одговорност по основу кривице- субјективну одговорност (због намере или непажње – члан 158. ЗОО), прописује да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Да би постојала одговорност туженог за накнаду штете, нужно је да постоји противправна радња туженог која проузрокује штету у нематеријалној сфери тужиље (противправна радња штетника, штетна последица и узрочна веза између штетне радње и штете).

С обзиром да је у поступку утврђено да је тужени пријавио да је према њему извршено кривично дело у погледу чега су полицијски службеници даље поступали утврђујући ко је учинилац пријављеног кривичног дела, из ког разлога је тужиља и саслушана у полицији, не постоји противправна радња туженог која би водила његовој одговорности па тиме ни узрочна веза између радње туженог – пријаве кривичног дела извршеног према њему и страха који је тужиља трпела критичном приликом ( због доласка полицијских службеника на њено радно место и испитивања у полицијској станици од стране истих поводом овог догађаја), како је то правилно закључио другостепени суд.

Указивање тужиље у ревизији на Уставом зајемчено право на достојанство личности, односно неповредивост психичког интегритета и забрану нечовечног и понижавајућег поступања или кажњавања, не води другачијем закључку о непостојању одговорности туженог код чињенице да у поступку није утврђена противправна радња која би била узрок штете за тужиљу у конкретном случају. С обзиром да код субјективне одговорности важи принцип да свако одговара у границама предузетих радњи, тужени који је као грађанин пријавио извршено кривично дело, не може одговарати за евентуалну штету коју тужиља трпи због поступања полицијских службеника који су ради откривања дела и учиниоца поступали по пријави туженог.

Без икаквог утицаја остаје навод тужиље у ревизији да Кривични закон предвиђа кривично дело лажно пријављивање у члану 334. пошто тужени није у кривичном поступку оглашен кривим за извршење овог кривичног дела у ком случају би парнични суд сагласно одредби члана 13 ЗПП у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности био везан за правноснажну кривичну пресуду.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

По оцени Врховног суда услови за примену института изузетно дозвољене ревизије из члана 404. ЗПП, којом се правноснажна пресуда побија у преосталом делу (у делу којим је потврђена првостепена пресуда којом је одлучено о накнади нематеријалне штете) нису испуњени. Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге другостепеног суда за одлуку о неоснованости захтева за накнаду нематеријалне штету и у преосталом делу, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Примена правила о одговорности по основу кривице из члана 154. став 1 ЗОО, зависи од утврђеног чињеничног стања и довољно је расправљено у судској пракси па не постоји ни потреба за њеним уједначавањем.

С обзиром на изнето, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке пресуде.

Испитујући дозвољеност ревизије тужиље изјављене против дела правноснажне пресуде којом је потврђена првостепена пресуда којом је одлучено о накнади нематеријалне штете, Врховни суд је утврдио да је у овом делу ревизија тужиље недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Побијаним делом другостепене пресуде, потврђена је првостепена пресуда којом је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха исплати износ од 370.000,00 динара са законском затезном каматом, који износ је испод износа од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, због чега је ревизија тужиље у овом делу недозвољена.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић