Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 3085/05
22.02.2006. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Стојана Јокића, председника већа, Звездане Лутовац, Предрага Трифуновића, Николе Станојевића и Михаила Рулића, чланова већа, у парници тужиље-противтужене АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог-противтужиоца ББ, чији је пуномоћник адвокат БА, ради утврђења ништавости завештања и исељења по тужби и ради утврђења ништавости уговора о доживотном издржавању по противтужби, одлучујући о ревизији туженог-противтужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж.бр. 4574/05 од 11.05 2005. године, у седници већа одржаној дана 22.02.2006. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог-противтужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж.бр. 4574/05 од 11.05. 2005. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П. број 2289/02 од 17.12.2004. године, ставом првим изреке је усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и утврђена ништавост писменог тестамента пред сведоцима завештаоца сада покојне ПП, сачињеног дана 18.06.2001. године у којем је за тестаменталног наследника своје имовине – једнособног стана ВВ, одредила туженог-противтужиоца. Ставом другим изреке тужени-противтужилац је обавезан да се исели из наведеног стана и исти преда тужиљи-противтуженој у искључиви посед и располагање, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде. Ставом трећим изреке тужени-противтужилац је обавезан да тужиљи-противтуженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 105.500,00 динара у истом париционом року. Ставом четвртим изреке одбијен је као неоснован противтужбени захтев туженог-противтужиоца којим је тражио да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство уговор о доживотном издржавању закључен између ПП као примаоца издржавања и тужиље-противтужене као даваоца издржавања, оверен пред Другим општинским судом у Београду под Р. 408/98 дана 2.06.1998. године, као и да се утврди да је искључиви власник наведеног стана назначене идентификације, што би тужиља-противтужена дужна да призна и трпи и да му пресуда представља основ за упис права својине у земљишној књизи, као и захтев за накнадом трошкова спора. Ставом петим изреке одређена је привремена мера па је забрањено туженом-противтужиоцу отуђење и оптерећење наведеног једнособног стана назначене идентификације, уз назнаку да привремена мера остаје на снази до правоснажног окончања овог спора.

Правоснажном другостепеном пресудом Окружног суда у Београду Гж број 4574/05 од 11.05.2005. године, одбијена је као неоснована жалба туженог-противтужиоца и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. број 2289/02 од 17.12.2004. године.

Против наведене правоснажне другостепене пресуде, тужени-противтужилац је изјавио благовремену и дозвољену ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља-противтужена је поднела одговор на ревизију, оспоравајући разлоге ревизије, са предлогом да се она одбије.

Испитујући правилност наведене другостепене пресуде у смислу члана 386. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија туженог-противтужиоца није основана јер у проведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда из новелираног члана 354. став 2. тачка 11. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а ни битне повреде из члана 375. став 1. и новелираног члана 354. став 2. тачка 14. ЗПП на које се у ревизији указује, обзиром да образложење другостепене пресуде садржи оцену релевантних жалбених навода и разлоге о свим одлучним чињеницама.

Нису основани ни наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља-противтужена је бивша супруга туженог-противтужиоца која је са његовом тетком сада покојном ПП дана 2.06.1998. године пред Другим општинским судом у Београду у предмету Р. 408/98 судски оверила закључени уговор о доживотном издржавању. Тим уговором који је закључила у својству даваоца издржавања, тужиља-противтужена се прихватила обавезе да примаоцу издржавања сада покојној ПП за живота пружи сву потребну негу и пажњу као старијој жени, да јој у болести позове лекара и пружи материјалну помоћ у оквиру својих могућности, а у случају смрти сахрани; а прималац издржавања јој за узврат оставља после смрти једнособни стан ВВ. Тужиља-противтужена је извршавала своју уговорну обавезу све док ПП није преминула, тако што ју је скоро свакодневно обилазила, кувала јој и прала, а повремено јој куповала гардеробу. Често ју је водила за викенде у кућу своје тетке у ГГ где би јој ова као лекар мерила притисак и својој кући, о верским празницима. Иначе, њих две су биле у дугогодишњим добрим односима још од како се тужиља-противтужена 1987. године удала за туженог-противтужиоца (са којим је била у браку до 1997. године) па су се и пре закључења предметног уговора скоро свакодневно виђале и временом постале блиске, те јој је тужиља-противтужена и тада кувала и односила јој храну и прала. Сада покојна ПП је примала породичну пензију и била је витална жена за своје године. Она је потом, дана 18.06.2001. године сачинила свој писмени тестамент пред два сведока: СС1 и СС2, којим је за тестаменталног наследника своје непокретне имовине коју чини предметни једнособни стан, са свим покретним стварима у њему, одредила свог сестрића овде туженог-противтужиоца, али овај свој тестамент није потписала у присуству наведена два тестаментална сведока, већ раније. Тако да је у моменту када је његовом потписивању приступио тестаментални сведок СС1, тај тестамент већ био потписан од стране тестатора; што је потврђено налазом и мишљењем судског вештака графолога. ПП је преминула дана 19.01.2002. године, а правоснажним решењем Првог општинског суда у Београду О. број 183/02 од 7.02.2002. године тужени-противтужилац је оглашен за њеног тестаментуалног наследника на заоставштини коју чини наведени једнособни стан, који он држи. Док је записником о излагању Републичког геодетског завода од 14.02.2001. године констатовано да тужиља-противтужена може уписати право својине на предметном стану.

На бази изложеног утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови извели правни закључак о ништавости наведеног алографског тестамента оставиље, односно њеног писменог завештања пред сведоцима, обзиром да оно није закључено на начин прописан чланом 85. Закона о наслеђивању ("Службени гласник Р Србије" број 46/95 од 4.11.1995. године, са применом од 4.05.1996. године). Због чега је правилно усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене за утврђење његове ништавости. Као и правни закључак о пуноважносности предметног уговора о доживотном издржавању јер је закључен у свему сходно члану 194. Закона о наслеђивању, што је исправно резултирало одбијању противтужбеног захтева туженог-противтужиоца у погледу утврђивања ништавости тог уговора. У конкуренцији наведених правних послова од којих је ништав управо онај на бази којег тужени-противтужилац пледира на своје право својине на предметном стану, то су нижестепени судови правилно нашли да је стога неоснован и његов противтужбени захтев за утврђење искључивог права власништва на предметном стану, по наведеном правном основу. Исправно следом тога обавезавши туженог-противтужиоца као држаоца предметног стана на исељење и предају истог тужиљи-противтуженој у посед. Са правног становишта Врховног суда заправо на основу тужиљиних својинских овлашћења власника предметног стана за повраћајем државине ове индивидуално одређене непокретне ствари, реивиндикационим захтевом за заштиту свог права својине у смислу члана 37. новелираног Закона о основама својинско-правних односа.

Неоснован је ревизијски навод туженог-противтужиоца о наводном селективном тумачењу одредбе члана 85. Закона о наслеђивању, којом по њему није прописан редослед којим ће се потписивати завешталац и сведоци завештања. Стога што су нижестепени судови напротив и са правног становишта Врховног суда правилно протумачили цитирану законску одредбу која је недвосмислена и која у ставу првом децидирано прописује својеручно потписивање завештаоца (на свом завештању) одмах након што га пред два сведока прочита и призна за своју последњу вољу; а у ставу другом: потписивање (истовремено) сведока тог завештања. Према томе, лексичким и правним тумачењем из формулације цитиране законске одредбе произлази да је законодавац кроз два наведена става издефинисао редослед потписивања: прво завешталац, па онда сведоци завештања, на које се односи истовременост потписивања. Стога је неприхватљиво ревизијско пледирање на неформални распоред потписивања алографског завештања јер је битна особина оваквог завештања, али и свих других облика завештања у нашем наследном праву, управо његова строга формалност као услов његове пуноважности.

Ни својим ревизијским наводом о по њему погрешно примењеној одредби члана 194. Закона о наслеђивању, ревидент не доводи у сумњу правилност примењеног материјалног права. Наиме, предмет уговора о доживотном издржавању сходно ставу 3. цитиране законске одредбе, могу бити сва друга давања за свакодневне уобичајене потребе, а не само новчана; односно чинидбе које су потребне за подмиривање животних потреба примаоца издржавања. Зато чињеница да је прималац издржавања имала пензију и материјалне могућности за своје издржавање, сама по себи није индиција за непостојање каузе предметног уговора о доживотном издржавању и у том случају за његову ништавост сходно члану 52. Закона о облигационим односима, на шта ревидент указује. Обзиром на специфичност правне природе уговора о доживотном издржавању који је по својој природи теретан и у исто време алеаторан уговор, због чега његов предмет може бити старење и брига о примаоцу издржавања, односно пружање одговарајуће неге, пажње и помоћи у болести, као низа личних радњи и сахрањивање у случају смрти. Управо је то нешто што је било потребно примаоцу издржавања као старијем лицу за кога је то била кауза тог уговора. Стога је погрешно и неосновано ревидентово виђење каузе искључиво у економској еквивалентности уговарача, занемарајући сваки други аспект и циљ коме уговарачи теже, а то је заправо кауза уговора, која их покреће на постизање сагласности својих воља и преузимање уговорних обавеза.

На крају, ирелевантан је ревизијски навод туженог-противтужиоца у погледу одлуке о одређеној привременој мери садржаној у изреци првостепене пресуде јер је њено дејство сходно члану 263. ЗИП-а ограничено трајањем поступка, односно његовим правоснажним окончањем.

Правилно је донета и одлука о трошковима спора у смислу чл. 154. став 1. и 155. ЗПП.

Са изложених разлога Врховни суд је одлучио као у изреци ове пресуде сходно члану 393. раније важећег ЗПП, а у смислу члана 491. став 1. важећег ЗПП ("Службени гласник РС" бр. 125/2004 од 22.11.2004. године, са применом од 23.02.2005. године) по правилима поступка која су важила до ступања на снагу овог Закона.

Председник већа-судија

Стојан Јокић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

дц