Пресудом Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 10/15 од 06.11.2015. године, усвајањем жалбе Тужиоца за организовани криминал, преиначена је пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.ПО1. број 23/14 од 17.03.2015. године, тако што је Апелациони суд у Београду, поред осталог, окривљене, Благоја Јакшића и Љубомира Бишевца огласио кривим, и то ставом I изреке окривљеног Љубомира Бишевца због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези са чланом 34. КЗ, а ставом II изреке окривљеног Благоја Јакшића због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ. За наведена кривична дела, окривљени су осуђени и то окривљени Благоје Јакшић на казну затвора у трајању од три године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.09.2011. године до 08.03.2012. године а окривљени Љубомир Бишевац на казну затвора у трајању од три године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 17.10.2011. године до 18.10.2011. године.

Истом пресудом, на основу члана 85. КЗ, окривљеном Благоју Јакшићу изречена је мера безбедности забране вршења позива у области правосуђа (тужилачко и судијско) у трајању од две године, рачунајући од дана правноснажности пресуде а на основу одредаба члана 91. и 92. КЗ од окривљеног Љубомира Бишевца одузета је имовинска корист прибављена кривичним делом из члана 234. став 3. у вези става 1. КЗ у вези члана 34. КЗ у износу од 20.040.000,00 динара и исти је обавезан да наведени износ исплати буџету Републике Србије у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења. Истовремено, на основу члана 262. став 2. ЗКП, окривљени Благоје Јакшић и Љубомир Бишевац су, поред осталих окривљених, обавезани да суду накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој висини ће првостепени суд одлучити посебним решењем.

Решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 2/16 од 12.05.2016. године, поред осталог, усвајањем жалби окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца, адвоката Зорана Перовића, Татјане Јовановић, Немање Јоловића и Жељка Дамјановића, те окривљеног Љубомира Бишевца и његовог браниоца, Зорана Јаковљевића, укинута је пресуда Апелационог суда у Београду Кж1 ПО1 број 10/15 од 06.11.2015. године и предмет враћен том суду на поновно суђење.

Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године, усвајањем жалбе тужиоца за организовани криминал, преиначена је пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду КПО1 број 23/14 од 17.03.2015. године, тако што су, поред осталог, окривљени Благоје Јакшић и Љубомир Бишевац оглашени кривим, и то ставом I изреке, окривљени Љубомир Бишевац због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези са чланом 34. КЗ а окривљени Благоје Јакшић због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ. За ова дела окривљени су применом одредаба чланова 4, 42, 43, 45, 54. и 63. КЗ осуђени, и то окривљени Благоје Јакшић на казну затвора у трајању од три године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.09.2011. године до 08.03.2012. године а окривљени Љубомир Бишевац на казну затвора у трајању од три године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 17.10.2011. године до 18.10.2011. године.

Истом пресудом, на основу члана 85. КЗ, окривљеном Благоју Јакшићу изречена је мера безбедности забране вршења позива у области правосуђа (тужилачко и судијско) у трајању до две године, рачунајући од дана правноснажности пресуде, а на основу члана 91. и 92. КЗ, од окривљеног Љубомира Бишевца одузета је имовинска корист прибављена кривичним делом у износу од 20.040.000,00 динара и исти је обавезан да овај износ исплати буџету Републике Србије у року од 15 дана од дана правноснaжности пресуде, под претњом извршења. Истовремено, на основу члана 262. став 2. ЗКП, поред осталих окривљених, окривљени Благоје Јакшић и Љубомир Бишевац обавезани су да суду накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој ће висини првостепени суд одлучити посебним решењем.

Пресудом Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 2/17 од 28.09.2017. године, ставом I, поред осталог, одбијене су као неосноване жалбе окривљеног Љубомира Бишевца и његових бранилаца, адвоката Зорана Перовића и Зорана Јаковљевића, а пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године у односу на окривљеног Љубомира Бишевца, потврђена. Ставом II исте пресуде, поред осталог, усвајањем жалби окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца, адвоката Татјане Јовановић, мр Немање Јоловића и Зорана Перовића, пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године преиначена је тако што је Благоје Јакшић због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ, за које је другостепеном пресудом оглашен кривим, применом одредаба члана 4, 42, 43, 45, 54. и 63. КЗ, те члана 424. ЗКП осуђен на казну затвора у трајању од две године и шест месеци, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.09.2011. године до 08.03.2012. године, док су жалбе окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца, адвоката Татјане Јовановић, мр Немање Јоловића и Зорана Перовића, у преосталом делу одбијене као неосноване, а пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године у односу на окривљеног Благоја Јакшића у непреиначеном делу потврђена.

Пресудом Врховног касационог суда Кзз ОК 4/2018 од 02.03.2018. године, одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић, Жељка Дамјановића и Зорана Перовића, те бранилаца окривљеног Љубомира Бишевца, адвоката Зорана Перовића, Жељка Дамјановића, Зорана Јаковљевића, Снежане Милићевић, поднети против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године и Кж3 ПО1 број 2/17 од 28.09.2017. године, због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 1), 4), 7) и 8) и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, те из члана 439. тачка 1) и 2) Законика о кривичном поступку, док су у осталом делу захтеви за заштиту законитости бранилаца ових окривљених, као и допуна захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Љубомира Бишевца, адвоката Зорана Јаковљевића од 23.02.2018. године, одбачени.

Одлуком Уставног суда Републике Србије број Уж 12021/17 од 04.01.2021. године, под тачком један изреке, усвојена је уставна жалба Благоја Јакшића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године, пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 2/17 од 28.09.2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз ОК 4/2018 од 02.03.2018. године, па је утврђено да је подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставна жалба у односу на право на непристрасан суд одбачена. Под тачком два изреке ове одлуке поништене су пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 2/17 од 28.09.2017. године и пресуда Врховног касационог суда Кзз ОК 4/2018 од 02.03.2018. године, у делу који се односи на подносиоца уставне жалбе Благоја Јакшића и одређено је да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, донесе нову одлуку о жалбама Благоја Јакшића и његових бранилаца, адвоката мр Немање Јоловића, Татјане Јовановић и Зорана Перовића, изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године.

Након одлуке Уставног суда РС у поновљеном поступку пресудом Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, поводом жалби окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца адвоката мр Немање Јоловића, Татјане Јовановић и Зорана Перовића, а по службеној дужности, у погледу чињеничног описа дела и усвајањем жалби окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца адвоката мр Немање Јоловића, Татјане Јовановић и Зорана Перовића, те поводом жалбе браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката Зорана Перовића, а по службеној дужности, у смислу члана 451. ЗКП, у делу одлуке о кривичној санкцији, преиначена је пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године, тако што је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, као суд трећег степена, окривљеног Благоја Јакшића огласио кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ и осудио на казну затвора у трајању од две године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.09.2011. године до 08.03.2012. године. Истом пресудом на основу члана 262. став 2. ЗКП у вези члана 264. став 1. ЗКП, окривљени је обавезан да накнади трошкове кривичног поступка, о чијој висини ће суд одлучити посебним решењем. У преосталом делу жалбе окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца адвоката мр Немање Јоловића, Татјане Јовановић и у целости жалба браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката Зорана Перовића су одбијене као неосноване.

Против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године и Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, захтеве за заштиту законитости поднели су:

- Браниоци окривљеног Благоја Јакшића, адвокати мр Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић, због повреда закона из члана 437. тачка 1) у вези члана 438. став 1. тачка 1), 2), 4), 7), 9) и 11) и став 2. тачка 1), 2) и 3) у вези члана 23, члана 37. став 2, члана 57. став 2, члана 62, члана 286, члана 419. став 2, члана 428., члана 455. став 2. и члана 462. став 3. ЗКП, члана 437. тачка 2) у вези са чланом 439. тачка 1) ЗКП, члана 16. став 1. ЗКП, члана 359. став 3. у вези са ставом 1. КЗ, члана 4., 42., 43., 45., 54., 63. и 85. КЗ РС и члана 437. тачка 4) у вези са чланом 441. став 1, 2. и 4. ЗКП и због повреде поступка који је претходио доношењу пресуда Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године и Апелационог суда у Београду, Посебног одељења као суда трећег степена Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости као основан и побијане правноснажне пресуде преиначи, тако што ће у односу на окривљеног Благоја Јакшића одбити као неосновану жалбу Тужиоца за организовани криминал, изјављену против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења КПО1 број 23/14 од 17.03.2015. године и наведену пресуду у односу на окривљеног Благоја Јакшића потврдити или да донесе пресуду којом ће одбити оптужбу Тужиоца за организовани криминал Кт 21/11 од 17.04.2015. године у односу на окривљеног, на основу члана 422. тачка 3) ЗКП, или да применом члана 423. ЗКП окривљеног Благоја Јакшића ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ и одлучи да трошкови кривичног поступка у односу на окривљеног падају на терет буџетских средстава суда или да пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године укине и предмет врати Апелационом суду у Београду, Посебном одељењу, трећем степену, на поновно одлучивање о жалби окривљеног Благоја Јакшића и његових бранилаца у другом саставу, уз истовремени захтев да у смислу одредби члана 488. став 3. ЗКП одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи до одлуке по захтеву, односно до доношења правноснажне одлуке поводом изјављене жалбе окривљеног на пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године;

- Бранилац окривљеног Благоја Јакшића, адвокат Зоран Перовић, због повреда закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП у вези члана 14. и 22. КЗ, и из члана 485. став 4. у вези члана 439. тачка 1) ЗКП, те како то из захтева произилази и због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 8) и 438. став 2. тачка 1) и 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године и предмет врати на поновно одлучивање Апелационом суду као суду трећег степена, уз наредбу да се нови поступак одржи пред потпуно измењеним већем или да побијану пресуду преиначи у смислу члана 492. тачка 1) ЗКП и окривљеног ослободи од оптужбе на основу члана 423. тачка 1) ЗКП да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ, уз истовремени захтев да у смислу одредби члана 488. став 3. ЗКП одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи до одлуке по захтеву, односно до доношења правноснажне одлуке поводом изјављене жалбе ТОК на првостепену пресуду, те да браниоца окривљеног обавести о седници већа Врховног касационог суда, како би бранилац присуствовао тој седници;

- Бранилац окривљеног Благоја Јакшића, адвокат Жељко Дамјановић, због повреда закона из члана члана 485. став 4. у вези члана 439. тачка 1) ЗКП и члана 14. и 22. КЗ, повреда закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП у вези члана 418. тачка 3) ЗКП, члана 425. став 1. до 3. ЗКП и члана 426. став 1.ЗКП, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП у вези члана 37.ЗКП и члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП у вези члана 16. ЗКП и 406. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји поднети захтев и преиначи побијану пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе на основу члана 423. тачка 1) ЗКП да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ, или да укине пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године и пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године и предмет врати на поновно одлучивање Апелационом суду као суду другог степена, ради доношења одлуке по жалби ТОК изјављене на пресуду Вишег суда у Београду Посебно одељење КПо1 23/14 од 17.03.2015. године, уз наредбу да се нови поступак одржи пред потпуно измењеним већем, уз истовремени захтев да у смислу одредби члана 488. став 3. ЗКП одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи до одлуке по захтеву, односно до доношења правноснажне одлуке поводом изјављене жалбе ТОК на првостепену пресуду, те да браниоца окривљеног обавести о седници већа Врховног касационог суда, како би бранилац присуствовао тој седници. Поред тога на основу члана 37. став 2. ЗКП, бранилац окривљеног је поднео захтев за изузеће судија Врховног касационог суда и то: судије Невенке Важић, судије Биљане Синановић, судије Веска Крстајића, судије Милунке Цветковић и судије Маје Ковачевић Томић, свих чланова већа који су учестововали у доношењу пресуде тог суда Кзз ОК 4/18 од 02.03.2018. године, а која је поништена одлуком Уставног суда РС, а којом је утврђено да је подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. Устава Републике Србије, што по ставу браниоца, указује на постојање околности које изазивају сумњу у непристрасност наведених судија;

Врховни касациони суд доставио је по примерак захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, и у седници већа, коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и бранилаца окривљених, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП) размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића због повреда закона наведених у изреци ове пресуде су неосновани.

Поводом захтева за изузеће судија Врховног касационог суда и то: судије Невенке Важић, Биљане Синановић, Веска Крстајића, Милунке Цветковић и Маје Ковачевић Томић, свих чланова већа који су учестововали у доношењу пресуде тог суда Кзз ОК 4/18 од 02.03.2018. године, а која је поништена одлуком Уставног суда РС, и који захтев је истакао бранилац окривљеног, адвокат Жељко Дамјановић, председник Врховног касационог суда - судија Јасмина Васовић је решењем Су VII 39 15/2022 од 07.03.2022. године, у односу на судију Биљану Синановић одбила захтев као неоснован, у односу на судију Невенку Важић и судије Веска Крстајића, Милунку Цветковић и Мају Ковачевић Томић одбацила захтев као недозвољен. Из образложења наведеног решења произилази да околности које се односе на судију Биљану Синановић, у смислу постојања сумње у непристрасност у поступању наведене судије не могу бити основ за примену члана 37. став 2. ЗКП јер услови за примену одредби члана 37. став 2. ЗКП обухватају одређене личне односе, интересе или друге околности које нису обухваћене одредбом члана 37. став 1. тачка 1) до 4) ЗКП који прописује разлоге за обавезно изузеће, па се постојање сумње у пристрасност у конкретном случају мора поткрепити постојањем других чињеница и околности, које на то указују. Поред тога, учествовање судије у доношењу пресуде од стране нижестепеног суда не представља законску препреку да, након укидања пресуде од стране вишестепеног суда, предмет на поновни поступак и одлучивање буде додељен у рад истом судији, који је пресуду донео први пут, јер не постоји претпоставка његове непристрасности, те је из наведених разлога захтев у односу на судију Биљану Синановић оцењен као неоснован. У односу на судију Невенку Важић, захтев је у том делу оцењен као недозвољен јер судија у конкретном случају не поступа у предмету Врховног касационог суда Кзз ОК 2/22. Према истој одлуци је наведено да је судијама Веску Крстајићу, Милунки Цветковић и Маји Ковачевић Томић, престала судијска функција због испуњености услова за одлазак у пензију, па је захтев у том делу оцењен као недозвољен.

Повреда закона из члана 485. став 4. ЗКП

изнета у изјављеним захтевима за заштиту законитости

члан 438. став 1. тачка 1) ЗКП

У односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) у захтеву за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић истиче се да је против окривљеног Благоја Јакшића вођен кривични поступак у којем је побијаним пресудама оглашен кривим, иако се поступак није могао водити јер је наступила релативна застарелост кривичног гоњења. Овакав закључак у захтеву се образлаже тврдњом да је суд радње које су окривљеном Благоју Јакшићу стављене на терет, правилном правном оценом, морао квалификовати као кривично дело из члана 359. став 2. у вези става 1. КЗ а за које је наступила релативна застарелост кривичног гоњења када је стављен захтев за проширење истраге против окривљеног, те је у складу с`тим требало оптужбу одбити, будући да је суд везан за чињенични опис и вредност у моменту наводног извршења кривичног дела. Поред тога браниоци истичу да је након тога и то на дан доношења пресуде Апелационог суда у Београду Посебно одељење Кж3 ПО1 1/21 од 01.10.2021. године, за кривично дело из члана 359. став 2. у вези става 1. КЗ наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, јер се ради о делу за које је запрећена казна од 1 до 8 година затвора, а за које је сходно применом члана 103. став 1. тачка 4) КЗ и члана 104. тачка 6) КЗ, апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила 2020.године.

У захтеву браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката Жељка Дамјановића по основу ове битне повреде одредаба кривичног поступка истиче се да се у радњама окривљеног Јакшића евентуално може радити о кривичном делу из члана 359. став 2. у вези става 1. КЗ јер квалификован облик овог кривичног дела из става 2. и 3. зависи од висине прибављене имовинске користи. У конкретном случају, вештачењем утврђена вредност објекта у време извршења кривичног дела 2000. године је износила 1.093.337,50 динара, а у лето 2001. године је износила 1.191.788,45 динара, из чега произилази да нису испуњени услови за примену члана 359. став 3.КЗ, јер вредност објекта, који је предмет наводне купопродаје у време извршења кривичног дела, прелази износ од 450.000,00 динара али не прелази износ од 1.500.000,00 динара, па би се радило о кривичном делу из члана 359. став 2. у вези става 1. КЗ, које је извршено у лето 2000. године, за које је према томе наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења последњег дана лета 2020. године, у односу на окривљеног Благоја Јакшића.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

У конкретном случају против окривљеног Благоја Јакшића вођен је кривични поступак због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ извршеног у лето 2000. или 2001. године. За наведено кривично дело према најблажем Кривичном законику за окривљеног, прописана је казна затвора од две до 12 година. Одредбом члана 103. тачка 2. КЗ прописано је да се кривично гоњење не може предузети када протекне 15 година од извршења кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко 10 година, а одредбом члана 104. тачка 6. КЗ прописано је да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.

Кривични поступак против окривљеног Благоја Јакшића покренут је захтевом за „проширење“ а фактички спровођењем истраге Тужиоца за организовани криминал (ТОК) Кт бр. 21/11 од 23.09.2011. (дакле пре наступања релативне застарелости кривичног гоњења) због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ. Окривљени је за наведено кривично дело оглашени кривим пре наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења и то правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Посебно одељење Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године.

Дакле, у односу на окривљеног Благоја Јакшића за кривична дела за која је против њега вођен и правноснажно окончан кривични поступак није наступила ни релативна ни апсолутна застарелост кривичног гоњења.

Постојање битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП браниоци окривљеног у поднетим захтевима изводе из сопствене правне оцене кривичних дела за која је окривљени, по схватању његових бранилаца евентуално могао бити кривично гоњен, а за која је наступила релативна, односно апсолутна застарелост кривичног гоњења. При томе се у поднетим захтевима сопствена правна оцена дела, везује за, по изнетим ставовима, погрешно у правноснажној пресуди утврђено чињенично стање, у погледу висине прибављене имовинске користи.

Погрешно утврђено чињенично стање и погрешна оцена доказа изнета у правноснажној пресуди, према одредби члана 485. ЗКП не представља разлог за подношење овог ванредног правног лека, због чега ни Врховни касациони суд по овом правном леку није овлашћен да испитује да ли је у конкретном случају правноснажном пресудом правилно утврђена висина имовинске користи коју је извршењем кривичног дела окривљени Благоје Јакшић прибавио окривљеном Љубомиру Бишевцу, већ може испитати само да ли је у погледу кривичног дела за које је окривљени изреком правноснажне пресуде оглашен кривим дошло до застарелости кривичног гоњења, што је Врховни касациони суд испитао и нашао да није наступила ни релативна ни апсолутна застарелост кривичног гоњења.

Члан 438. став 1. тачка 4) ЗКП

У односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП у захтеву за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић истиче се да Апелациони суд није могао процесно да одлучи како је то одлучио побијаном пресудом и да преиначи пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године јер је иста донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, с обзиром да је у њеном доношењу учествовао судија Милимир Лукић који је морао бити изузет, а како је то наведено и у одлуци Уставног суда. У наведеној ситуацији по налажењу одбране, Апелациони суд у је применом одредаба члана 455. став 2. ЗКП морао наведену пресуду укинути, што исти није учинио, већ је пресуду преиначио, а делом одбио жалбе, на који начин је оставио у правном промету део те пресуде у чијем доношењу је учествовао судија Милимир Лукић, па је тиме учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, у односу на поступање судије Милимира Лукића.

Поред тога по основу ове битне повреде одредаба кривичног поступка браниоци истичу и учешће судије Милене Рашић у доношењу побијане пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, а која судија је у више наврата поступала у својству председника или члана већа, одлучујући о жалбама окривљеног против решења о продужењу притвора, у којим решењима се изјашњавала о кривици окривљеног. Браниоци су истакли да је правни стандард националног и међународног права да судије које су учествовале у доношењу одлуке за коју је утврђено да је окривљеном повређено уставно право не могу учествовати у доношењу пресуде. У конкретном случају четворо судија из већа које је донело пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 2/17 од 28.09.2017. године, којом је повређено уставно право Благоја Јакшића учествовало је и у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, чиме је по израженом ставу браниоца адвоката Немање Јоловића, повређена одредба члана 37. став 2.ЗКП.

У захтеву браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката Жељка Дамјановића по основу ове битне повреде одредаба кривичног поступка истиче да је у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, као члан већа да учествовала судија Милена Рашић, чиме је повређено право окривљеног на непристрасан суд и судију, као саставни део права на правично суђење, јер је наведена судија учествовала више пута у доношењу решења о продужењу притвора, жалби на решење којим је одређен притвор, жалби на решење о одбијању захтева окривљеног за одређивања јемства, а иста судија је учествовала у доношењу пресуде Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 ПО1 2/17 од 28.09.2017. године, а која пресуда је поништена одлуком Уставног суда. По наводима браниоца судија Милена Рашић је имала формирано предубеђење како у односу на кривично дело, тако и у односу на окривљеног, што нарушава претпоставку непристрасности суда, чиме је учињена повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП.

Поред тога бранилац у оквиру исте битне повреде одредаба кривичног поступка истиче учешће судија Наде Зец и Надежде Мијатовић у доношењу пресуде која се захтевом побија и то Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године. Ово образлаже чињеницом да је судија Нада Зец учествовала у доношењу одлука о продужењу притвора окривљеном, док су судије Нада Зец и Надежда Мијатовић, учествовале у одлучивању о жалби на решење о продужењу притвора Кж2 ПО1 202/12 од 11.05.2012.године, у ком решењу су се изјасниле да је окривљени оправдано сумњив да је учинио кривично дело из чл.359. став 3. у вези става 1. КЗ. На овај начин, како наводи бранилац, судије су исказале висок степен јасноће у погледу кривице окривљеног, чиме су испуниле услове за обавезно изузеће из члана 37. става 1. тачка 4) ЗКП. Учествовањем наведених судија у доношењу другостепене пресуде Кж1 ПО1 број 23/16 од 23.01.2017. године, а имајући њихово формирано предубеђење учињена је битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП.

Исти бранилац у захтеву истиче у оквиру ове повреде да су у доношењу одлуке Апелационог суда у Београду, као суда трећег степена, учествовале судије Мирјана Поповић, Зоран Савић и Душко Миленковић, које судије је требало да се изузму од судијске дужности. Одлуком Уставног суда Републике Србије Уж 4985/2012 од 08.01.2014. године, утврђена је повреда права на правно средство Благоја Јакшића зајемчена одредбом члана 36. став 2. Устава РС, вишеструким укидањем првостепених решења о продужењу притвора, у чијем доношењу су учествовале наведене судије, што као председници или чланови већа. Даље је навео да је судија Душко Миленковић у два наврата одлучивао о захтеву осуђеног Благоја Јакшића за изузеће судије Милене Рашић, који је једном одбио, а други пут одбацио.

Изнети наводи оцењени су неоснованим у погледу разлога за изузеће судија Милимира Лукића, Наде Зец и Надежде Мијатовић.

Поводом поступања судије Милимира Лукића у доношењу пресуде Кж1 По1 23/16 од 23.01.2017. године, Врховни касациони суд указује да је Уставни суд Републике Србије поништио одлуку Врховног касационог суда Кзз ОК 4/18 и Апелационог суда трећег степена Кж3 По1 2/17, али није поништио одлуку Кж1 По1 23/16 од 23.01.2017. године, у чијем доношењу је учествовао судија Милимир Лукић, судија Нада Зец и судија Надежда Мијатовић. На тај начин је Уставни суд у складу са својим овлашћењима извршио селекцију одлука које је поништио, у ситуацији када само Уставни суд приликом одлучивања о уставној жалби и Врховни касациони суд приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости нису везани одредбом члана 455. став 2. ЗКП, односно процесном забраном укидања првостепене пресуде, која је већ једанпут укидана, чиме је Уставни суд оставио у правном саобраћају пресуду Кж1 По1 23/16 од 23.01.2017. године. Апелациони суд је поступајући као другостепени суд у односу на пресуду Кж1 По1 23/16 од 23.01.2017. године, једино могао да отклони повреду на коју је Уставни суд указао, тако што је отворио претрес пред другостепеним судом у смислу члана 449. ЗКП, будући да укидање пресуде сходно одредби члана 464. ЗКП у вези члана 455. став 2. ЗКП није било могуће, с обзиром да је у овом предмету другостепена пресуда већ једном била укинута. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године је отклонио повреду права на правично суђење тако што је одлуку донео након одржаног претреса на коме су изведени докази на бази којих је утврђено чињенично стање, те је поновним извођењем доказа и њиховом поновном оценом како појединачно, тако и у међусобној вези од стране тог већа Апелационог суда у Београду, повреда на коју је указао Уставни суд отклоњена, те су у том делу наводи из захтева за заштиту законитости адвоката мр Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић, као и адвоката Жељка Дамјановића оцењени као неосновани, у односу на поступање судије Милимира Лукића у доношењу пресуде Кж1 По1 23/16 од 23.01.2017. године.

Према одредби члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија - поротник који се морао изузети, тј. за кога постоје разлози за обавезно изузеће (члан 37. став 1. ЗКП). Разлози за обавезно изузеће судије или судије поротника прописани су одредбом члана 37. став 1. тачка 1) до 4) ЗКП. Ставом 2. истог члана прописано је да судија или судија поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету, ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност. Имајући у виду да битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП претпоставља постојање неког од разлога за обавезно изузеће који је прописан одредбом члана 37. став 1. ЗКП а не и разлог прописан одредбом члана 37. став 2. ЗКП (због постојања околности које изазивају сумњу у непристрасност судије или судије - поротника), то је Врховни касациони суд разматрао наводе о битној повреди одредаба крвичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) ЗКП, само у делу где је наведен основ за обавезно изузеће судије у смислу члана 37. став 1. тачка 4) ЗКП.

Браниоци окривљеног, адвокат мр Немања Јоловић, Татјана М. Јовановић и Жељко Дамјановић, у захтевима истичу као разлог за изузеће судије Милене Рашић, бројност процесних улога везаних за одлучивање по жалби на решења о притвору и по жалби на одлуку којом је одбијен захтев да се одреди јемство, као и у доношењу пресуде Апелационог суда Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, указујући на сумњу у њену непристрасност, што је по ставу бранилаца, морало бити разлог за изузеће од даљег поступања у овом кривичном поступку, односно мериторног одлучивања у пресуди Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године. Поред тога бранилац окривљеног адвокат Жељко Дамјановић у захтеву као разлог за изузеће судија Мирјане Поповић, Зорана Савића и Душка Миленковића, указује на постојање предубеђења, односно сумње у погледу непристрасности судија које су поступале у наведеним предмету, где су као чланови већа или председници већа учествовали у одлучивању о даљем задржавању окривљеног у притвору или жалби на решења о притвору, а након тога у доношењу пресуде Кж3 ПО1 број 1/21 од 01.10.2021. године, те имајући у виду њихове процесне улоге, по ставу браниоца, морали су бити изузети од даљег поступања у овом предмету. На овај начин, не дајући разлоге за обавезно изузеће судија, који су стриктно наведени у члану 37. став 1. тачка 4) ЗКП, по налажењу Врховног касационог суда, браниоци окривљеног, адвокати, заправо указују на повреду члана 37. став 2. ЗКП, а која повреда не представља обавезан разлог за изузеће, па према томе, ни битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4. ЗКП, а сама за себе не представља законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости у смислу цитиране одредбе члана 485 став 4. ЗКП.

Члан 438. став 1. тачка 7) ЗКП

Браниоци окривљеног, адвокат мр Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић у свом захтеву правноснажну пресуду побијају и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП, наводећи да је кривични поступак у коме су донете побијане пресуде вођен без захтева овлашћеног тужиоца јер је 08. јула 2011. године Виши јавни тужилац у Краљеву одустао од кривичног гоњења против окривљеног Љубомира Бишевца и АА због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 242. став 3. КЗ РС, на основу чега је решењем Вишег суда у Краљеву Ки број 22/10 од 22.07.2011. године против ових окривљених обустављен кривични поступак за наведена кривична дела. На основу члана 61. тада важећег ЗКП оштећени је могао да преузме гоњење у року од 3 месеца од одустанка тужиоца, што у конкретном случају није учињено. Наведени поступак ја преузео ББ самоименовани председник управног одбора непостојећег привредног друштва ДТП „Lux“ над којим је отворен и правноснажно окончан стечајни поступак 14.01.2011.године. Бранилац наводи да је недопуститво и незаконито оно што се дешавало у периоду од 08.07.2011. године до 21.09.2011. године када је ВЈТ у Краљеву поново преузело кривично гоњење од непостојећег оштећеног ДТП „Lux“ а по протеку три месеца, 14.10.2011. године Републичко јавно правобранилаштво је наставило гоњење, по наводима захтева то није учинио у законском року из члана 61. став 4. ЗКП који је важио у време извођења те процесне радње, те су истакли да јавни тужилац гони за кривична дела у име државе а Републички јавни правобранилац има овлашћења везана за имовину државе, због чега ни касније преузимање кривичног гоњења против ових лица и за наведена кривична дела, од стране Тужиоца за организовани криминал, те његов даљи захтев за проширење истраге против окривљеног Благоја Јакшића и других лица обухваћених тим захтевом, нису законити. Из изнетих разлога није било места ни за проширење кривичног гоњења на окривљеног Благоја Јакшића. Наведена повреда произилази и из образложења захтева браниоца окривљеног, адвоката Зорана Перовића, који је навео да у односу на окривљеног Благоја Јакшића истрага није спровођена, па иста није могла бити ни проширена, јер није постојао захтев овлашћеног тужиоца, па у том смислу бранилац истиче да ни докази који су прибављени у том периоду од 08.07.2011. до 14.10.2011. године нису могли бити коришћени у даљем току поступка.

Врховни касациони суд оцењује да су ови наводи захтева за заштиту законитости неосновани.

Одредбом члана 61. ЗКП који се примењивао у време одустанка ВЈТ у Краљеву од кривичног гоњења („Службени гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/2009 - др. закон и 72 од 03.09.2009. године) прописано је у ставу 1. да кад јавни тужилац нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности или кад нађе да нема основа да предузме гоњење против неког од пријављених саучесника, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може преузети гоњење. Овако ће поступити и суд ако је донео решење о обустави поступка услед одустанка јавног тужиоца од гоњења. Ставом 2. прописано је да оштећени има право да преузме односно настави гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење из става 1. овог члана, а ставом 4. истог члана прописано је да оштећени који није обавештен да јавни тужилац није предузео гоњење или да је одустао од гоњења, може своју изјаву да преузима или наставља поступак дати пред надлежним судом у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, односно од дана када је донесено решење о обустави поступка.

Према одредби става 7. члана 61. ЗКП решење о обустави поступка због одустанка јавног тужиоца од гоњења ступа на правну снагу по истеку рокова из става 2. и 4. овог члана. У конкретном случају законски заступник оштећеног - Републике Србије и то Републички јавни правобранилац није обавештен да је јавни тужилац одустао од кривичног гоњења против окривљеног Љубомира Бишевца због извршења кривичног дела на штету имовине Републике Србије па је с`тога у року од три месеца од доношења решења о обустави поступка, а како је то прописано ставом 4. члана 61. ЗКП у својству законског заступника оштећеног, могао преузети кривично гоњење против окривљеног а што је и учинио дана 14.10.2011. године, због чега решење о обустави поступка у том делу није ступило на правну снагу тј. није постало правноснажно.

Захтев за проширење истраге против окривљеног Благоја Јакшића, ВВ, ГГ и ДД, као лица против којих претходно није вођен кривични поступак и то за друга кривична дела (извршена у другом временском периоду) у односу на оно за које је вођен кривични поступак и за које је окривљени Љубомир Бишевац оглашен кривим, суштински представља захтев за спровођење истраге против тих лица јер је поступак вођен од стране овлашћеног тужиоца по процесним правилима за спровођење истраге. То што је акт тужиоца неправилно назван „захтев за проширење истраге“ уместо „захтев за спровођење истраге“, у ситуацији када је јавни тужилац односно Тужилац за организовани криминал овлашћен да кривично гони наведена лица због кривичних дела за која је законом прописано да се гоне по службеној дужности, не значи да у односу на та лица и та кривична дела, јавни тужилац односно Тужилац за организовани криминал, није овлашћени тужилац. То поготово и због тога што је кривично гоњење ових лица могуће и дозвољено чак и у ситуацији да окривљени Љубомир Бишевац уопште није кривично гоњен за кривично дело за које је гоњен.

Према одредбама Закона о јавном правобранилаштву („Службени гласник РС“, бр. 93/91) који је важио у време преузимања кривичног гоњења, није било потребно да Републички јавни правобранилац има „посебно овлашћење“ за предузимање ове процесне радње, већ је као законски заступник Републике Србије (члан 9) законом био овлашћен да самостално предузима правне радње и користи правна средства пред судовима ради остварења имовинских права и интереса Републике Србије (члан 7). Тек Законом о правобранилаштву („Службени гласник РС“, бр. 55/2014 од 23.05.2014. године) прописано је у члану 11. став 3. да Државно правобранилаштво може на основу посебно датог пуномоћја заступати у поступку пред судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним органима и друга правна лица чији је оснивач Република Србија. Међутим, када су у питању поступци у којима Република Србија има положај странке, такво пуномоћје није потребно (члан 11. став 1).

Из наведених разлога, по оцени Врховног касационог суда неосновани су наводи захтева за заштиту законитости да је кривични поступак против окривљених вођен без захтева овлашћеног тужиоца и да је тиме учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП.

Члан 438. став 1. тачка 8) ЗКП

У односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 8) ЗКП у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног Благоја Јакшића, адвокат Зоран Перовић, истиче да суд трећег степена у побијаној пресуди није у потпуности решио предмет оптужбе јер је у оптужници ТОК дат опис и субјективних елемената бића кривичног дела које је том оптужницом окривљеном стављено на терет, док су у изреци побијане пресуде изостављени наведени субјективни елементи, на који начин су повређене одредбе члана 14. и 22. КЗ, те члана 359. КЗ.

Наводи изнети у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 8) ЗКП, разматрани су у оквиру навода повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, али је Врховни касациони суд нашао да исти нису основани јер су предмет оптужбе радње које по својој природи укључују и субјективне елементе, који су садржани у детаљном опису радње извршења у изреци пресуде, тако да није дошло до процесне повреде из члана 438. став 1. тачка 8) ЗКП, дакле правноснажном пресудом суд је у потпуности решио предмет оптужбе.

Члан 438. став 1. тачка 9) ЗКП

У односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП у захтеву за заштиту законитости браниоци окривљеног Благоја Јакшића, адвокат мр Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић, су истакли да је трећестепени суд учинио измену чињеничног описа кривичног дела које је стављено на терет окривљеном, изменом описа радњи које су оптужницом ТОК стављене на терет окривљеном Благоју Јакшићу и онога што је унето у изреку пресуде, на шта суд није овлашћен, наводима да је окривљени Благоје Јакшић наложио ВВ и ГГ да изврше нешто за шта су они правноснажно ослобођени, као и изменом субјективних елемената дела из члана 22. КЗ везаних за психички однос учиниоца према делу, на који начин је повређен идентитет пресуде и оптужбе.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног, по оцени Врховног касационог суда, не могу се прихватити као основани, из следећих разлога:

Одредбом члана 420. став 1. ЗКП је прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници.

Из цитиране законске одредбе произилази да између оптужбе и пресуде мора постојати идентитет у погледу субјективне и објективне истоветности дела.

Прекорачење оптужбе на штету окривљеног подразумева измену чињеничног описа дела, који је дат у оптужном акту додавањем нове радње извршења, односно веће криминалне воље окривљеног, на који начин се погоршава његов положај у погледу правне оцене дела или кривичне санкције.

Сходно томе, из списа предмета произилази да су измене оптужног акта које су унете у изреку пресуде стилске природе, да је иста уподобљена утврђеном чињеничном стању и да се не ради о суштинским изменама радњи које је окривљени предузимао критичном приликом и које су правно квалификоване као кривично дело из члана 359. став 3 у вези става 1. КЗ, за које је оглашен кривим. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, као суд трећег степена, је након одржаног претреса, те утврђења чињеничног стања као у изреци пресуде, поводом изјављених жалби, а по службеној дужности у погледу чињеничног описа дела, с обзиром на одлуку Уставног суда РС, окривљеног Благоја Јакшића огласио кривим, при том водећи рачуна да не повреди идентитет оптужбе и пресуде, односно оглашавајући окривљеног Благоја Јакшића кривим због извршења кривичног дела које му је оптужбом стављено на терет, те утврђујући изреком пресуде конкретне радње које је предузео и изостављајући оне делове који током овог поступка нису могли бити на несумњив начин утврђени, а односе се на конкретне радње ВВ и ГГ, који су правноснажно ослобођени од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ, у вези члана 35. КЗ, јер је Апелациони суд у Београду у пресуди Посебног одељења за организовани криминал Кж3 По1 2/17 од 28.09.2017. године нашао да су се у њиховим радњама стекла сва обележја кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. ЗКП, за које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

На овај начин и по налажењу Врховног касационог суда, Апелациони суд у Београду, као суд трећег степена, није повредио границе постављене оптужењем, односно није учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП.

Члан 438. став 2. тачка 1) ЗКП

Бранилац окривљеног, адвокат Жељко Дамјановић у захтеву за заштиту законитости правноснажну пресуду побија и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП тврдњом да се она заснива на незаконитим доказима и то: криминалистичко – техничкој документацији о обради књиге овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину „Ов I“ и „Ов II“ од 02.03.2003. године, са фотокопијом; графолошком вештачењу вештака графолога Радослава Свичевића; записницима о саслушању окривљених ВВ и ГГ и пресретнутим разговорима од 30.08.2011. године. Браниоци окривљеног, адвокат Зоран Перовић и адвокат мр Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић у поднетим захтевима наводе да су сви докази прибављени у периоду од 08.07. до 14.10.2011. незаконити јер су прибављени од неовлашћеног тужиоца, али се не опредељује који су то докази, већ се као незаконити докази на којима се заснива правноснажна пресуда а прибављени су у том периоду истичу наведене одбране окривљених ВВ и ГГ и то датим у МУП-у УКП - СБПОК од 20.09.2011. године и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву од 21.09.2011. године, због тога што су исте дате у периоду од 08.07. до 14.10.2011. године тј. у време када за кривично гоњење против окривљених Љубомира Бишевца и Благоја Јакшића није постојао захтев овлашћених тужиоца, као и криминалистичко – техничку документацију са фотокопијом дела уписника – књиге овере.

Основано се у поднетим захтевима за заштиту законитости истиче да у периоду од 08.07. до 14.10.2011. године Виши јавни тужилац у Краљеву и Тужилац за организовани криминал нису били овлашћени тужиоци (јер су преузели кривично гоњење од неовлашћеног тужиоца - ДТП „Lux“ из Косовске Митровице), али супротно наводима захтева за заштиту законитости, то се односи само на окривљеног Љубомира Бишевца и само због кривичног дела злоупотреба службеног положаја подстрекавањем из члана 242. став 4. у вези става 3. и 1. КЗ РС у вези члана 23. ОКЗ које је том окривљеном стављено на терет захтевом за спровођење истраге Окружног јавног тужиоца у Краљеву Кт. бр. 100/04 од 19.05.2004. године, због чега нису у том периоду могли кривично гонити овог окривљеног за наведено кривично дело.

Међутим, у том периоду и Виши јавни тужилац у Краљеву и Тужилац за организовани криминал могао је водити кривични поступак против других лица и за друга кривична дела па су тако били овлашћени за кривично гоњење окривљеног Благоја Јакшића и других лица која нису била обухваћена претходним одустанком јавног тужиоца од кривичног гоњења. Тако да су докази прибављени у наведеном периоду, законито прибављени од стране овлашћененог органа у законитом поступку према окривљеном Благоју Јакшићу.

Када су у питању одбране окривљеног ВВ и ГГ од 20.09.2011. године дате пред органима МУП-а УКП – СБПОК, у својству осумњичених и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву, у својству окривљених од 21.09.2011. године, по налажењу Врховног касационог суда ради се о законито прибављеним доказима. Међутим, исказе ових окривљених је Апелациони суд, у поступку против окривљеног Благоја Јакшића сматрао беспредметним, како је наведено у одлуци Кж3 По1 1/21 од 01.10.2021. године. Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 406. ЗКП одлучио да пресуду не заснива на доказима који су изведени читањем одбрана окривљених ВВ и ГГ и то не само оних које су дате у периоду на коме су изјављене жалбе инсистирале, већ одбранама датим у свим фазама поступка, будући да су наведена лица правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Кж3 По1 2/17 од 28.09.2017. године, ослобођени од оптужбе. Прихватајући ове разлоге као правилне Врховни касациони суд је нашао да су неосновани наводи из захтева да су одбране окривљених незаконито изведени докази.

Браниоци окривљених у својим захтевима као незаконите доказе на којима је заснована правноснажна пресуда означавају и извештај о криминалистичко- техничком прегледу лица места СУП-а у Косовској Митровици од 03.02.2003. године са фотодокументацијом и фотокопије дела уписника Основног суда у Косовској Митровици ОВ I и ОВ II за 1998. годину, јер је наведени доказ прибављен без присуства одговорног лица, фотодокументацију је сачинио крим.- техничар ЂЂ који није имао својство овлашћеног службеног лица у смислу члана 225. ЗКП, није сачињен записник или службена белешка о чињеницама које су том приликом утврђене нити постоје докази о одобрењу издатом од стране председника суда за улазак у просторије суда и за увид у књиге овере као ни докази да је овој радњи присуствовао председник суда или лице које га замењује.

Када су у питању фотографије и фотокопија дела уписника ОВ I и ОВ II Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину и извештај о криминалистичко-техничком прегледу лица места СУП-а у Косовској Митровици од 03.02.2003. године, ради се о доказима прибављеним у предкривичном поступку према одредбама тада важећег ЗКП („Службени лист СРЈ“, бр. 70/2001, 68/2002). У тој фази поступка према одредби члана 225. став 1. ЗКП органи унутрашњих послова поред осталог, дужни су да предузму потребне мере да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ. У том циљу а према одредби става 2. истог члана органи унутрашњих послова могу поред осталог и да у присуству одговорног лица прегледају објекте и просторије државних органа, остваре увид у њихову документацију и да је по потреби одузму као и да предузму друге потребне мере и радње.

Према списима предмета, наведени докази приложени су и достављени Окружном јавном тужиоцу у Косовској Митровици уз кривичну пријаву СУП-а Косовска Митровица од 25.03.2003. године коју је на основу одредбе члана 226. став 11. ЗКП против осумњиченог Љубомира Бишевца и др поднео ЕЕ - овлашћено службено лице СУП-а Косовска Митровица.

Одредбом члана 226. став 11. ЗКП између осталог прописано је да се уз кривичну пријаву достављају и предмети, скице, фотографије, прибављени извештаји ... изјаве и други материјали који могу бити корисни за успешно вођење поступка. Дакле, и фотокопије дела уписника и извештај о криминалистичко техничком прегледу лица места са приложеним фотографијама прибављени су од овлашћеног службеног лица а на основу овлашћења које органи унутрашњих послова имају у предкривичном поступку. Законом није прописана обавеза присуствовања осумњичених прикупљању ових доказа, због чега су неосновани наводи захтева да су ови докази незаконити јер њиховом прибављању нису присуствовала осумњичена лица као и наводи захтева да су прибављени од лица које нема својство овлашћеног службеног лица.

У списима предмета не постоји записник нити службена белешка о чињеницама које су утврђене приликом извођења ове радње као и томе ко је од одговорних лица Општинског суда у Косовској Митровици присуствовао увиду овлашћених службених лица у ОВ уписнике за 1998. годину. У одредби члана 225. став 2. ЗКП није изричито прописано да се чињеница присуства одговорног лица извођењу ове радње мора записнички или службеном белешком констатовати, јер се не ради о претресу већ о увиду у документацију. Наиме, према истој законској одредби органи унутрашњих послова сачињавају записнике и службену белешку о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи и то само оних које могу бити од интереса за кривични поступак (што процењује овлашћено службено лице које предузима радњу) као и о предметима који су пронађени или одузети. У конкретном случају није се радило о претресу просторија суда у коме су одређени предмети пронађени а спорни ОВ уписник том приликом није ни одузет. Радило се о увиду у тај уписник, његовом делимичном фотокопирању и фотографисању, а до истог уписника овлашћено службено лице СУП-а Косовска Митровица није ни могло доћи без одобрења председника суда или судије, не само због тога што не зна где је уписник архивиран већ и због обавезе председника суда или судије из члана 197. Правилника о унутрашњем пословању суда (Судског пословника) који се у време предузимања ове радње примењивао („Службени гласник РС“, бр. 91/93 од 11.11.1993. године) да такво одборење издају архивару, који без тог одобрења не може уписник издати на увид.

Дакле, по налажењу Врховног касационог суда, наведени докази прибављени су законито у предкривичном поступку и у складу са овлашћењима које у тој фази поступка имају органи унутрашњих послова према одредбама процесног закона који се у то време примењивао, због чега су наводи изнети у захтевима за заштиту законитости, оцењени неоснованим.

Поред тога, бранилац окривљеног адвокат Жељко Дамјановић је истакао да је графолошко вештачење, извршено од стране вештака графолога Радослава Свирчевића извршено супротно одредби члана 406. став 1. тачка 2) ЗКП јер на претресу одржаном дана 09.07.2021. године није дата сагласност да се чита налаз и мишљење овог вештака, а исто је извршено на основу потписа лица која су правноснажно ослобођена и то ВВ и ГГ.

У оквиру тока претреса пред другостепеним судом, чланом 450. став 2. ЗКП прописано је да по предлогу странака и браниоца или по одлуци већа прочитаће се пресуда или део пресуде на који се односи жалба, а по потреби и записник о главном претресу или део записника и писмених доказа, а може се извршити и увид у друге доказе на које се жалба односи. Након узимања изјава од странака, веће може одлучити да се уместо непосредног испитивања сведока или вештака који није присутан, изврши увид у записнике о њиховом испитивању, или, ако веће оцени да је то потребно, да председник већа укратко изнесе њихову садржину или их прочита. А одредбом члана 403. став 1. ЗКП прописано је да ако се због природе вештачења не могу очекивати, или нису потребна, потпунија објашњења веће може одлучити да се, уместо позивања и испитивања вештака, изврши увид у приложени налаз и мишљење, или да, ако оцени да је то потребно, председник већа укратко изнесе њихову садржину или их прочита.

Врховни касациони суд налази да графолошко вештачење представља доказ који је изведен у свему у складу са одредбама ЗКП јер за ову доказну радњу на претресу пред другостепеним судом, није потребна сагласност странака за извођење доказа, у смислу цитираних одредби члана 403. став 1. и 450. став 2. ЗКП, те је захтев у том делу оцењен као неоснован.

У захтевима за заштиту законитости браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката Жељка Дамјановића наводи се да пресретнути телефонски разговор од 30.08.2011. године између окривљеног Благоја Јакшића и Љубомира Бишевца није преслушан на претресу пред судом трећег степена, у поновљеном поступку након доношења одлуке Уставног суда Републике Србије, због чега се према одредби члана 419. став 1. ЗКП на том доказу не може заснивати правноснажна пресуда.

Истакнути наводи захтева су неосновани.

Супротно тврдњама из захтева, на претресу пред судом трећег степена није било обавезно непосредно извођење свих доказа на којима се заснива пресуда, већ према одредби члана 449. став 2. ЗКП само оних за које веће одлучи да их непосредно изведе, док се упознавање са садржином осталих изведених доказа врши у складу са одредбама члана 403, 405. и 406. ЗКП. Према томе, доказ који је изведен у претходним фазама поступка не мора се обавезно поново изводити на претресу пред судом трећег степена, па анализа овог доказа изведеног увидом у транскрипт, представља законити поступак суда трећег степена.

Члан 439. тачка 1) и 2) ЗКП

Браниоци окривљеног Благоја Јакшића, адвокати мр Немања Јоловић, Татјана М. Јовановић, Зоран Перовић и Жељко Дамјановић у поднетим захтевима за заштиту законитости истичу да дело за које је овај окривљени оглашен кривим није кривично дело. Браниоци окривљеног – адвокат Зоран Перовић и адвокат Жељко Дамјановић у захтевима указују да у изреци пресуде није наведена кривица окривљеног Благоја Јакшића, односно нису описани елементи кривичног дела – урачунљивост, свест о забрањености и умишљај, што чини субјективне елементе кривичног дела. Поред тога адвокати мр Немања Јоловић, Татјана М. Јовановић у захтеву истичу да у изреци недостају и објективни елементи кривичног дела, односно радња извршења наведеног кривичног дела. Ово образлажу тиме што наводе да искоришћавање службеног положаја подразумева предузимање дозвољених радњи у оквиру деловања и положаја овлашћеног службеног лица, а овере потписа нису спадале у радње које по свом положају врши председник суда према Закону о оверавању потписа, рукописа и преписа који је важио у време извршења дела. Према наводима ових бранилаца у радњама овог окривљеног нема ни елемената прекорачења службеног овлашћења јер и оно подразумева предузимање дозвољених радњи, али изван службеног овлашћења, а окривљени је оглашен кривим за издавање противзаконитих налога ВВ и ГГ, те би се могло говорити о извршењу неког другог кривичног дела, а не кривичном делу из члана 359. КЗ. Све ово, по тези бранилаца значи да дело за које је окривљени Благоје Јакшић оглашен кривим, није кривично дело, чиме је у правноснажној пресуди учињена повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Изнети наводи бранилаца по оцени Врховног касационог суда су неосновани.

Искоришћавање службеног положаја или овлашћења као начин извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја, претпоставља да службено лице предузима службене радње из делокруга свог службеног овлашћења. Овај облик кривичног дела, међутим постоји и када предузета делатност нема карактер службене радње из оквира овлашћења службеног лица али је предузета злоупотребом службеног положаја. Изреком правноснажне пресуде утврђен је управо такав начин извршења кривичног дела злоупотребе службеног положаја.

Према одредбама члана 2. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа који се примењивао у време извршења кривичног дела („Службени гласник РС“, бр. 39/93) оверавање потписа, рукописа и преписа обавља општински суд а врши га службено лице одређено решењем. Дакле, председник суда није службено лице надлежно за оверу потписа али јесте према одредби члана 30. став 1. Закона о судовима који се примењивао у време извршења кривичног дела („Службени гласник РС“, бр. 46/91, 60/91 - исправка, 18/92 - исправка и 71/92) службено лице надлежно за утврђивање распореда послова у суду (дакле и за доношење решења из члана 2. поменутог Закона) и обезбеђење њиховог извршавања те је и старешина органа који је према одредби члана 6. Правилника о унутрашњем пословању судова (Судски пословник) који се примењивао у време извршења кривичног дела („Службени гласник РС“, бр. 91/93 од 11.11.1993) овлашћен да издаје наредбе и упутства на која се не може уложити правни лек у свим стварима судске управе, да самостално организује и надзире рад свих служби суда па између осталог и прегледом уписника и помоћних књига, прибављањем извештаја и на други погодан начин.

Изреком правноснажне пресуде утврђено је да је окривљени Благоје Јакшић „као службено лице - председник Општинског суда у Косовској Митровици ... тако што је наложио службеницима суда ВВ и ГГ да се изврши овера овог уговора, те су у уписник овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину, на страни где се налазио број 302/98 од 02.04.1998. године, која рубрика је претходно избељена коректором, у колонама 3,5,6,8.9 и 10 уписани подаци....при чему је рукопис уклопљен са претходним и наредним бројевима овера, иако им није презентован уговор, нити су били присутни потписници уговора, а потом је на примерку потписаног уговора од 30.12.1997. године писаћом машином исписана клаузула овере.....са потписом референта „ВВ“, оверена округлим печатом Општинског суда у Косовској Митровици број 2, а потом је осуђени Љубомир Бишевац овако сачињен и оверен фиктивни купопродајни уговор искористио и противправно, уговором о продаји од 24.12.2002. године, предметни локал продао....за купопродајну цену од 20.040.000,00 динара, те на тај начин себи прибавио противправну имовинску корист у наведеном износу“.

Када се наведене радње окривљеног Благоја Јакшића утврђене изреком правноснажне пресуде доведу у везу са овлашћењима која је као председник суда на основу Закона о судијама и Судског пословника имао, онда произилази да исте представљају искоришћавање (злоупотребу) службеног положаја председника суда а како је то и утврђено изреком правноснажне пресуде. Ово с`тога што радња омогућавања овере спорног уговора о купопродаји, иако нема карактер службене радње за коју је председник суда овлашћен, предузета је злоупотребом овлашћења које као председник суда има у погледу управљања судом, прописаних Законом о судовима и Судским пословником. Управо функција окривљеног Благоја Јакшића – председника суда – представља и професионално одређење које укључује познавање закона и прописа и обавезу поступања у складу са њима, што подразумева свест о значају и противправности радњи које је у конкретном случају предузео. Те радње, детаљно описане у изреци пресуде, директно су омогућиле последицу – прибављање противправне имовинске користи за пријатеља окривљеног – осуђеног Љубомира Бишевца, чиме је очигледна и узрочна веза између радњи окривљеног и наступеле последице. С`тога чињенично стање описано у изреци пресуде обухвата свест окривљеног о радњи кривичног дела, њеној противправности, као и вољу да својом радњом доведе до наступања забрањене последице, што чини умишљај као део субјективног елемента кривичне одговорности. Изостављање самог законског термина умишљаја у изреци пресуде у конкретној ситуацији зато не значи повреду закона, имајући у виду и чињеницу да је умишљај посебно образложен на страни 19 и 20 пресуде Апелационог суда у Београду Кж3 По1 1/21 од 01.10.2021. године.

Што се тиче урачунљивости, стоји чињеница да у изреци другостепене пресуде није наведена урачунљивост као елемент кривице окривљеног, међутим, како током поступка урачунљивост није оспоравана од стране странака у поступку, односно није било сумње у погледу урачунљивости, имајући у виду да се у кривичном поступку доказује искључиво неурачунљивост и то само онда кад постоји сумња у урачунљивост окривљеног, то наведеним пропустом, супротно наводима захтева, није учињена повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП. Ово тим пре, кад се има у виду да је окривљени поступао у својству службеног лица, те је очигледно био урачунљив, односно способан да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима. С`тога су наводи захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића, да дело за које је овај окривљени оглашен кривим није кривично дело, чиме је у правноснажној пресуди учињена повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, оцењени неоснованим.

У захтевима бранилаца окривљеног Благоја Јакшића по основу ове повреде закона истиче се да суд у правноснажној пресуди није правилно утврдио износ прибављене имовинске користи, а самим тиме, ни правилно правно квалификовао дело за које је овог окривљеног огласио кривим. По наводима захтева умишљај овог окривљеног није цењен у односу на тренутак предузимања радње извршења кривичног дела у лето 2000. или 2001. године већ је измештен у будуће време тј. у крај децембра 2002. године, када је 25.12.2002. године окривљеном Љубомиру Бишевцу исплаћена купопродајна цена у износу од 20.040.000,00 динара. Бранилац окривљеног Благоја Јакшића адвокат Жељко Дамјановић, као и адвокати мр Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић сматрају да се због вредности прибављене имовинске користи у време извршења кривичног дела, а која је мања од 1.500.000,00 динара, може радити само о кривичном делу из члана 359. став 2. у вези става 1. КЗ за које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

На овај начин, поред повреде закона из члана 439. тачка 1) ЗКП како су означени у захтевима браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр. Немање Јоловића, Татјане М. Јовановић и Жељка Дамјановића, истиче се и повреда члана 439. тачка 2) ЗКП, иако се то изричито не означава у свим захтевима за заштиту законитости.

Када су у питању повреде закона, по овом правном леку оне се могу испитати само у односу на чињенично стање утврђено изреком правноснажне пресуде. У изреци правноснажне пресуде утврђено је да је извршењем кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ окривљени Благоје Јакшић прибавио окривљеном Љубомиру Бишевцу имовинску корист у износу од 20.040.000,00 динара.

Не оспоравајући тврдњу изнету у поднетим захтевима за заштиту законитости да се умишљај извршиоца кривичног дела цени у односу на време извршења кривичног дела, овај суд указује да се радња предметног кривичног дела састоји од делатности окривљеног описане у изреци пресуде и прибављања противправне имовинске користи, па како је, према изреци побијане пресуде, корист прибављена 24.12.2002. године, то је и радња кривичног дела остварена тада, те се тако означено време сматра временом извршења кривичног дела. Што се тиче висине прибављене противправне имовинске користи, овај суд није овлашћен да по овом ванредном правном леку испитује да ли је чињенично стање утврђено у правноснажној пресуди потпуно и правилно утврђено и да ли су докази изведени у поступку правилно оцењени.

У захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр. Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић истиче се да се у радњама окривљеног Благоја Јакшића евентуално стичу обележја неког другог кривичног дела а не кривичног дела из члана 359. КЗ, чиме је, иако то изричито не наводе, учињена повреда закона из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Ови наводи захтева оцењени су неоснованим, јер би се о евентуално неком другом кривичном делу могло радити само у случају да окривљени Благоје Јакшић није поступао у својству службеног лица, искоришћавајући свој службени положај ради прибављања имовинске користи другоме, што према утврђеном чињеничном стању у изреци правноснажне пресуде није случај, због чега су у овом делу изјављени захтеви за заштиту законитости оцењени неоснованим.

Члан 441. став 4. ЗКП

Браниоци окривљеног Благоја Јакшића, адвокати мр. Немања Јоловић и Татјана М. Јовановић, правноснажну пресуду оспоравају због повреде закона из члана 441. став 4. наводима да, како није било основа да се окривљени Благоје Јакшић огласи кривим, то није било ни услова за обавезивање истога на плаћање трошкова кривичног поступка, ни места за изрицање мере безбедности забране вршења позива у области правосуђа.

Према одредби члана 484. ЗКП у захтеву за заштиту законитости мора се навести разлог за његово подношење, што подразумева у конкретном случају да је у захтеву морало бити наведено на који начин и које законске одредбе су повређене одлуком о трошковима кривичног поступка и одлуком о изрицању мере безбедности забране вршења позива. Како то није наведено, то по налажењу Врховног касационог суда поднети захтев у том делу, у погледу ове повреде закона, нема законом прописан садржај.

Осталим наводима захтева за заштиту законитости због повреде закона, оспорава се утврђено чињенично стање у правноснажној пресуди и оцена доказа изведених у поступку те истичу повреде закона због којих окривљеном преко браниоца а по одредби члана 485. став 4. ЗКП није дозвољено подношење овог ванредног правног лека. Тако се захтевом за заштиту законитости бранилаца окривљеног Благоја Јакшића, адвоката мр. Немање Јоловића и Татјане М. Јовановић правноснажна пресуда побија због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 2) и 11) и става 2. тачка 2) и 3) ЗКП, у вези члана 23., члана 37. став 2., члана 57. став 2., члана 62., члана 286., члана 419. став 2., члана 428., члана 455. став 2., 462. став 3. ЗКП, члана 437. тачка 2) у вези члана 439. тачка 1) ЗКП, те члана 441. став 1. и 2. ЗКП; адвоката Жељка Дамјановића, због повреде закона из члана 418. тачка 3) ЗКП, члана 425. став 1. до 3. ЗКП и 426. став 1. ЗКП; адвоката Зорана Перовића, како то из захтева произилази због повреде закона из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Како је одредбом члана 485. став 4. ЗКП прописано да окривљени преко браниоца захтев за заштиту законитости може поднети због повреда овог закона из члана 74., 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члана 439. тачка 1) до 3) и члана 441. став 3. и 4) учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом, то се у оцену повреда закона које нису обухваћене одредбом члана 485. став 4. ЗКП и у односу на оспоравање чињеничних утврђења у правноснажној пресуди, Врховни касациони суд није упуштао.

Бранилац окривљеног Благоја Јакшића, адвокат Жељко Дамјановић поднео је захтев за заштиту законитости и због повреде људских права и слобода окривљеног из члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП и то конкретно повреде члана 6. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима.

Према одредби члана 485. став 3. ЗКП, захтев за заштиту законитости из разлога прописаних у ставу 1. тачка 2) и 3) истог члана може се поднети у року од три месеца од дана када је лицу из члана 483. став 1. ЗКП достављена одлука Уставног суда или Европског суда за људска права. Одредбом члана 484. ЗКП прописан је садржај захтева за заштиту законитости. Када се захтев подноси због повреде из члана 485. став 1. тачка 2) и 3), уз захтев се мора доставити и одлука Уставног суда или Европског суда за људска права. У конкретном случају бранилац окривљеног није доставио такву одлуку, због чега по налажењу Врховног касационог суда поднети захтев у том делу у погледу ове повреде закона нема законом прописан садржај.

Из наведених разлога, а на основу одредбе члана 491. ЗКП, Врховни касациони суд је одбио као неосноване захтеве за заштиту законитости бранилаца окривљених изјављене због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1), 4), 7), 8) и 9) и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, те повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) Законика о кривичном поступку.

Записничар-саветник                                                                                           Председник већа-судија

Маша Денић, с.р.                                                                                                    Биљана Синановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић