Решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Кж - По1 – Тои 4/23 од 12.12.2023. године, одбијене су, као неосноване, жалбе окривљеног – власника, Борислава Туњића и његовог пуномоћника, адвоката Драгана Плазинића, изјављене против првостепеног решења.

Против наведених правноснажних решења, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Борислава Туњића, адвокат Драган Плазинић, због повреда закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП и члана 441. став 3. ЗКП, у вези члана 39, 43, 44. и 25. став 2. тачка 3) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да Врховни суд усвоји захтев и побијана решења укине а списе предмета врати првостепеном или другостепеном суду на поновно одлучивање или да иста преиначи тако што ће одбити захтев за трајно одузимање имовине као и да бранилац буде обавештен о седници већа Врховног суда.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Врховном јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и у седници већа коју је одржао без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са одлукама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Борислава Туњића, адвоката Драгана Плазинића, је неоснован у односу на повреду закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, док је у преосталом делу недозвољен.

Бранилац окривљеног Борислава Туњића у захтеву за заштиту законитости истиче да је побијаним правноснажним решењима учињена повреда закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, јер је у питању правноснажно пресуђена ствар у другом поступку, са образложењем да су судови потпуно занемарили постојање правноснажне пресуде парничног суда – Вишег суда у Београду – П 348/12 од 05.06.2013. године (потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж 6477/13 од 21.01.2016.године), којом је раскинут уговор о купопродаји предметног стана (стан број .. у Београду у улици ... број .., површине 150 м2), који стан је предмет трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела од окривљеног-власника Борислава Туњића побијаним правноснажним решењем. Из наведеног, по ставу одбране, произлази закључак да је суд у делу одлуке који се тиче одузимања предметног стана од окривљеног решавао ствар која је већ правноснажно пресуђена у другом поступку на који начин је учинио повреду закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Врховни суд изнете наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Борислава Туњића, оцењује као неосноване, из следећих разлога:

Из списа предмета произлази да су према окривљеном Бориславу Туњићу у вези стана ближе описаног под тачком 1) изреке првостепеног решења, вођена два поступка и то:

- Парнични поступак пред Вишим судом у Београду у ком поступку је донета пресуда П 348/12 од 05.06.2015. године, којом је усвојен тужбени захтев тужиоца ВВ против туженог Борислава Туњића и раскинут уговор оверен у Другом општинском суду у Београду Ов 2506/08 од 18.02.2008. године и Анекс I уговора, оверен код истог суда Ов бр.2507/08 од 18.02.2008. године, о купопродаји стана број .., пројектоване површине 112,49 м2, стварно изведене површине 150 м2, који се налази на првом спрату стамбене зграде у улици ... бр. .. а у Београду са припадајућим гаражним местом, саграђен на кат. парцели .. КО ..., од које је формирана грађевинска парцела .. блок .., зона .., просторне целине „ДД“, који су закључени између ВВ као продавца и Борислава Туњића као купца. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 6477/16 од 21.01.2016. године, одбијена је као неоснована жалба умешача, Републике Србије и потврђена пресуда Вишег суда у Београду П 348/12 од 05.06.2013. године; и

- Поступак за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела који је окончан побијаним правноснажним решењима којим је усвојен захтев јавног тужиоца Јавног тужилаштва за организовани криминал Оик.С. 21/09 од 09.03.2023. године и трајно одузета имовина проистекла из кривичног дела, поред осталог и од окривљеног Борислава Туњића, стан број .., у Београду у улици ... бр. .. површине 150 м2.

Одредбом члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, прописано је да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања или је ствар већ правноснажно пресуђена или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење.

Устав Републике Србије у члану 34. став 4. гарантује правну сигураност у казненом праву одредбом да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, а којим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело. Наведени принцип садржан је и у одредби члана 4. став 1. ЗКП, којим је прописано да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.

Имајући у виду наведено, не постоји друга одлука у правном саобраћају којом је окривљени Борислав Туњић правноснажно ослобођен или осуђен или је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен, у смислу члана 4. ЗКП.

Наиме, Врховни суд налази да, у конкретном случају, парнични поступак који је вођен и правноснажно окончан доношењем пресуде Вишег суда у Београду П 348/12 од 05.06.2013. године, којом је раскинут уговор о купопродаји предметног стана закључен између ВВ као продавца и Борислава Туњића, као купца, не испуњава критеријуме поступка по кривичној оптужби, будући да у том поступку према окривљеном није изречена било каква санкција, па самим тим ни казнена. Наиме, парнични поступак по својој природи није казнени поступак, већ се исти води по одредбама Закона о парничном поступку, којим се уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа.

Имајући у виду све напред наведено, без обзира на чињеницу што је према окривљеном Бориславу Туњићу у вези са предметним станом вођен и правноснажно окончан парнични поступак у складу са одредбама Закона о парничном поступку, а затим и поступак за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, овде се не ради о правноснажно пресуђеној ствари, јер није испуњен критеријум да су оба поступка вођена по „кривичној оптужби“, па стога доношење правноснажне пресуде Вишег суда у Београду, којом је раскинут уговор о купопродаји предметног стана, није представљало процесну сметњу за вођење према окривљеном друге врсте поступка у вези са истом непокретном имовином, у конкретном случају, поступка за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела.

Поред тога, Врховни суд указује да суд у поступку трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела, у смислу одредбе члана 17. став 3. ЗКП, чију сходно примену прописује одредба члана 4. став 4. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, није везан одлуком суда у парничном поступку, имајући у виду да је наведена пресуда донета на основу чињеничног стања на чије су формирање, у границама расправног начела, утицале парничне странке.

Стога су, по налажењу Врховног суда, неосновани наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног којима се указује да је доношењем побијаних правноснажних решења на штету окривљеног Борислава Туњића, учињена повреда закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Поред изнетог, бранилац као разлог подношења захтева за заштиту законитости означава и повреду закона из члана 441. став 3. ЗКП, у вези члана 39, 43, 44. и 25. став 2. тачка 3) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, коју образлаже наводима којима оспорава оцену доказа о имовини и приходима окривљеног и утврђене чињенице и околности које указују на постојање очигледне несразмере између имовине и законитих прихода окривљеног, истовремено истичући да је од трећих лица побијаним одлукама незаконито одузета имовина. Међутим, Врховни суд налази да бранилац окривљеног изнетим наводима захтева, иако се формално позива на повреду закона из члана 441. став 3. ЗКП, у суштини на основу сопствене оцене изведених доказа изводи своје чињеничне закључке другачије од утврђених у побијаним правноснажним решењима и тиме указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, односно повреду закона из члана 440. ЗКП.

Како одредбом члана 485. став 4. ЗКП, која прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац сходно правима које има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због повреде закона из члана 440. ЗКП, то је Врховни суд, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Борислава Туњића, у овом делу, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 491. став 1. и члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председниквећа – судија

Весна Веселиновић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Мирољуб Томић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић