Пресудом Прекршајног апелационог суда у Београду, Одељења у Крагујевцу I-116-Прж-бр.3725/16 од 26.02.2016. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног Д.М. и његовог браниоца, а пресуда Прекршајног суда у Параћину 4Пр бр.1729/14 од 19.01.2016. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, Републички јавни тужилац поднео је захтев за заштиту законитости Птз бр.196/16 од 04.05.2016. године, због битне повреде одредаба прекршајног поступка у смислу члана 264. став 2. тачка 3. и 4. у вези са чланом 93. став 1. Закона о прекршајима, са предлогом да Врховни касациони суд уважи захтев за заштиту законитости као основан и укине правноснажне пресуде, а предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку.

Након што је поступио у смислу одредбе члана 286. став 2. Закона о прекршајима и о седници већа обавестио Републичког јавног тужиоца, Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 287. став 1. Закона о прекршајима, па је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

У захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца истиче се да је правноснажна пресуда донета уз битну повреду одредаба прекршајног поступка из члана 264. став 2. тачка 3. и 4. у вези са чланом 93. став 1. Закона о прекршајима, јер су разлози о одлучним чињеницама изнети у првостепеној пресуди потпуно нејасни, обзиром да је првостепени суд образлажући своју одлуку, навео да није прихватио као истините одбрану окривљеног и исказ сведока Д.У., већ је као истините прихватио исказе овлашћених службених лица Н.М. и П.М., који су саслушани у својству сведока, при чему није проверио ове контрадикторне изјаве, већ је произвољно оценио да је одбрана окривљеног дата у циљу избегавања прекршајне одговорности. Према ставу Републичког јавног тужиоца, из наведеног произилази да је првостепени суд своју одлуку засновао на исказима полицијских службеника, а да окривљеном пре доношења одлуке није ни дао могућност да изјасни о тим наводима и исказима који га терете, што је супротно члану 93. став 1. Закона о прекршајима, а на који начин је повредио право на одбрану окривљеног и учинио битну повреду одредаба прекршајног поступка у смислу члана 264. став 2. тачка 4. Закона о прекршајима, коју повреду није отклонио ни другостепени прекршајни суд приликом доношења одлуке о жалби.

Супротно изнетим наводима захтева, по оцени овога суда, правноснажном пресудом није учињена битна повреда одредаба прекршајаног поступка из члана 264. став 2. тачка 3. и 4. у вези са чланом 93. став 1. Закона о прекршајима, обзиром да је изрека првостепене пресуде у потпуности јасна и разумљива и сагласна разлозима изнетим у првостепеној пресуди, при чему су наведени и јасни разлози о одлучним чињеницама.

Одредбом члана 93. став 1. Закона о прекршајима прописано је да се пре доношења одлуке окривљеном мора дати могућност да се изјасни о чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист, осим у случајевима предвиђеним законом.

Према стању у списима, окривљеном Д.М. је на лицу места, приликом вршења контроле учесника у саобраћају, предочен опис прекршаја, записник у коме су наведене чињенице и квалификација прекрашаја је том приликом и уручен окривљеном, а на који окривљени није имао примедби, и поред тога што је одбио да га потпише.

Поред тога, окривљени је саслушан пред судијом Прекршајног суда у Параћину дана 09.12.2014. године, којом приликом је навео да је примио захтев за покретање прекршајног поступка, да га је прочитао и разумео, приликом саслушања је навео да је одбио да потпише записник и предложио да се у својству сведока саслуша Д.У., који је седео на месту сувозача, те изјавио да нема предлога за извођење других доказа.

Према томе, окривљени Д.М. је очигледно упознат са чињеницама и доказима који га терете, како на лицу места, приликом вршења контроле учесника у саобраћају, тако и приликом саслушања пред судијом прекршајног суда у Параћину дана 09.12.2014. године, те му је, дакле, дата могућност да се изјасни о чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист, сагласно одредби члана 93. став 1. и 2. Закона о прекршајима.

Према томе, суд није извео ни један доказ који би теретио окривљеног, са којима окривљени није био упознат, већ је анализом изведених доказа утврдио чињенице које су од значаја за доношење законите одлуке.

Доносећи пресуду, првостепени суд је након извођења доказа којима је располагао, своју одлуку засновао, поред осталог, на материјалним доказима, односно садржини записника о извршеној контроли, те на основу исказа сведока П.М. и Н.М., који су само потврдили садржај записника са којим је окривљени био упознат. Чак шта више, приликом саслушања пред судијом Прекршајног суда у Параћину 09.12.2014. године окривљени је истакао да су му наведени сведоци предочили да је „први семафор прошао када је на истом било упаљено црвено светло“ што он оспорава.

Имајући у виду да сходно члану 92. Закона о прекршајима суд оцењује доказе по свом слободном уверењу, и да на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно, свих доказа заједно и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које ће чињенице узети као доказане, при чему може, али није у обавези да изведе допунске доказе, уколико оцени да је то неопходно да би се предмет доказивања следствено расправио, то првостепени суд није ни био у обавези да изврши суочење између окривљеног Д.М. и сведока П.М. и Н.М., како се то неосновано истиче у захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца.

Како, дакле, правноснажном пресудом није учињена битна повреда одредаба прекршајног поступка из члана 264. став 2. тачка 3. и 4. у вези са чланом 93. став 1. Закона о прекршајима, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, то је захтев одбијен као неоснован на основу одредбе члана 287. став 3. Закона о прекршајима.

Записничар-саветник                                                                                                                    Председник већа-судија

Снежана Меденица м, с.р.                                                                                                           Невенка Важић, с.р.