Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног, адвокат Ивица Костић, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) у вези члана 439. тачка 2) ЗКП у вези члана 137. став 1. Кривичног законика са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и списе предмета врати на поновни поступак и одлучивање првостепеном суду.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку (ЗКП), па је одржао седницу већа о којој сходно члану 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, на којој је размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је неоснован у односу на истакнуту повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) Законика о кривичном поступку док је у преосталом делу недозвољен.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву за заштиту законитости нумерички означава да је побијаним пресудама учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, стим што из садржине поднетог захтева произилази да пресуде побија и због повреде закона из члана 439. тачка 1) ЗКП јер истиче да дело које је окривљеном стављено на терет није кривично дело. Наиме, по наводима браниоца изнетим у поднетом захтеву за заштиту законитости, из радње извршења која се окривљеном ставља на терет не произилазе битни елементи кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 1. Кривичног законика (КЗ), јер није утврђено постојање страха и понижења према околини и присутним лицима, нељудски начин и коришћење недопуштеног средства извршења, односно није утврђено да се радњама и понашањем окривљеног према оштећеном изашло из оквира вређања части и угледа жртве (члан 170. став 1. КЗ), из оквира лаких телесних повреда (122. став 1. и 2. КЗ), тешких телесних повреда (121. став 1. КЗ), угрожавања сигурности (члан 138. став 1. КЗ) или радње насилничког понашања (члан 344. став 1. и 2. КЗ). Стога по наводима браниоца у конкретном случају ради се о погрешној квалификацији кривичног дела јер у описаним радњама нема ни субјективних ни објективних обележја бића кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 1. Кривичног законика. Томе у прилог бранилац наводи да ниједан саслушани сведок није описао догађај на такав начин да је то изазвало код њега велики страх или непријатност, нити је описано постојање било које друге околности која указује да је окривљени предузетим радњама изашао из оквира радње вређања части и угледа, радње наношења лаких телесних повреда, угрожавања сигурности или насилничког понашања.

Исте наводе садржане у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни 4 пасус 5 и страни 5 пасус 1, 2 и 3, образложења другостепене пресуде дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата Врховни касациони суд и на исте упућује сходно одредби члана 491. став 2. ЗКП.

У преосталом делу поднетог захтева за заштиту законитости бранилац је истакао да је изрека пресуде нејасна и неразумљива с обзиром да је по датуму и опису субјективних и објективних елемената из другог става изреке првостепене пресуде нејасно да ли је реч о кривичном делу увреда из члана 170. став 1. КЗ, кривичном делу лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, кривичном делу угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ или кривичном делу насилничко понашање из члана 344. став 1. и став 2. КЗ, на који начин суштински указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП.

С обзиром да одредбом члана 485. став 4. ЗКП која прописује разлоге због којих окривљени односно његов бранилац сходно правима које има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због повреде из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу оценио као недозвољен.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП и на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Председник већа – судија

Марија Рибарић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Бата Цветковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић