На основу члана 264. став 1. ЗКП окривљени Ж.Ј. и Д.Ј. обавезани су да плате трошкове судског паушала у износу од 2.000,00 динара у року од три месеца од дана правоснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Пресудом Вишег суда у Сомбору Кж1 108/15 од 26.10.2015. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених Ж.Ј. и Д.Ј., адв. С.М., и пресуда Основног суда у Сомбору 5К 595/13 од 06.10.2015. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда бранилац окривљених Ж.Ј. и Д.Ј., адв. С.М., поднео је захтев за заштиту законитости, због повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев и побијане пресуде преиначи.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са одлукама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљених Ж.Ј. и Д.Ј., адв. С.М. је неоснован.

Бранилац окривљених Ж.Ј. и Д.Ј., адв. С.М., у захтеву за заштиту законитости наводи да су побијане правноснажне пресуде донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, на штету окривљених, налазећи да је у односу на дела за која су окривљени оглашени кривим, правноснажним пресудама наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

Ови наводи захтева нису основани јер су окривљени Ж.Ј. и Д.Ј., оглашени кривим да су предметна кривична дела извршили у временском периоду од 22.06.2011. године до 28.10.2011. године, и да је за наведена кривична дела прописана новчана казна или казна затвора до једне године, па би у смислу одредбе члана 103. тачка 6. и члана 104. став 6. КЗ апсолутна застарелост кривичног гоњења за наведена кривична дела наступила дана 28.10.2015. године, дакле, након доношења пресуде Вишег суда у Сомбору Кж1 108/15 од 26.10.2015. године.

Стога су неосновани супротни наводи браниоца окривљеног, којима се указује да су правноснажне пресуде донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

При томе, по налажењу овог суда за оцену да ли је наступила застарелост кривичног гоњења релевантно је време извршења кривичног дела означено у изреци правноснажне пресуде, тако да су наводи - у захтеву да се окривљени Д.Ј. иселио из стамбеног објекта дана 29.09.2011. године, те да је „самовласно“ прикључивање могло да буде извршено само у периоду од 22.06.2011. до 29.09.2011. године, без значаја по питању наступања застарелости кривичног гоњења у конкретном случају.

Налазећи из изнетих разлога, да побијаним правноснажним пресудама није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, на коју се указује у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљених, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                     Председник већа-судија

Мила Ристић, с.р.                                                                                             Невенка Важић, с.р.