Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднели су браниоци окривљене В.Ш. – адвокати В.Н., В.В. и Р.Р., на основу члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП, због повреде закона из члана 439. тачка 1. ЗКП (погрешно означавајући ову повреду као повреду из члана 439. став 1. тачка 1. ЗКП), са предлогом да Врховни касациони суд утврди да је побијаним пресудама повређен закон на штету окривљене, те преиначи ове пресуде тако што ће окривљену ослободити од оптужбе за кривично дело рачунарска саботажа из члана 299. КЗ.

Врховни касациони суд је у седници већа, испитујући захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у смислу одредбе члана 487. Законика о кривичном поступку, оценио да је захтев недозвољен, из следећих разлога:

Одредбом члана 484. Законика о кривичном поступку, прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП), окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5. ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП, дакле због повреда одредаба члана 74, члана 438. став 1. тачка 1. и 4. и тачка 7. до 10. и став 2. тачка 1, члана 439. тачка 1. до 3. и члана 441. став 3. и 4, учињених у првостепеном поступку и у поступку пред апелационим судом.

При томе, обавеза навођења разлога за подношење захтева због повреде закона, подразумева не само формално означавање о којој повреди закона се ради, већ и указивање на то у чему се она састоји.

У конкретном случају, браниоци окривљене В.Ш., као разлог за подношење захтева за заштиту законитости, истичу повреду закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, при чему само формално означавају ову повреду, због које је подношење захтева дозвољено, док суштински, у образложењу захтева, полемишу са чињеничним утврђењима у правноснажним одлукама и указују на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну оцену доказа, истицањем да чињеница да је окривљена избрисала податке у ''back up'' фолдеру који се налазио на серверу оштећеног предузећа није ни била предмет доказивања у току поступка, да у доказном поступку није извршено вештачење да ли је након брисања података о томе остао неки траг у централном рачунару или у серверу, већ је вештачење извршено само на околност да ли постоје трагови да су на самом лап-топу брисани неки подаци, те да није на несумњив начин утврђено о којим се подацима ради, ни када је наводна саботажа извршена, нити је недвосмислено утврђено да ли је окривљена уопште користила предметни лап-топ, а што све не представља разлоге због којих је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљенима и њиховим браниоцима.

Како је, дакле, у поднетом захтеву само формално означена повреда закона због које је подношење захтева дозвољено, док се суштински указује на недозвољене разлоге за подношење овог ванредног правног лека (на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну оцену доказа), то је Врховни касациони суд захтев за заштиту законитости бранилаца окривљене В.Ш. одбацио као недозвољен, на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2. ЗКП у вези са чланом 485. став 4. ЗКП.

Са свега изложеног, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                            Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                       Невенка Важић, с.р.