Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и у седници већа коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са одлукама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног АА у захтеву за заштиту законитости истиче да је, имајући у виду да се за кривично дело учествовање у тучи из члана 123. КЗ, за које је овај окривљени оглашен кривим правноснажном пресудом, може изрећи новчана казна или затвор до три године, време када је предметно кривично дело извршено – 31.10.2010. године и одредбу члана 103. тачка 6. и члана 104. став 6. КЗ, апсолутна застарелост кривичног гоњења окривљеног за то кривично дело наступила је 31.10.2016. године. Како је другостепена пресуда која је донета дана 28.10.2016. године, браниоцу окривљеног уручена дана 28.11.2016. године, а окривљеном до дана подношења захтева иста није достављена, то је, према наводима захтева, у време достављања другостепене пресуде браниоцу окривљеног већ наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења за предметно кривично дело због чега је нужно преиначити обе побијане пресуде и према окривљеном применом члана 422. тачка 3) ЗКП одбити оптужбу да је извршио предметно кривично дело.

Врховни касациони суд налази да се неосновано у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног АА указује да је на штету окривљеног правноснажном пресудом повређен закон из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Из списа предмета произлази да је окривљени АА, правноснажном пресудом оглашен кривим да је дана 31.10.2010. године, извршио кривично дело учествовање у тучи из члана 123. Кривичног законика, за које дело је прописана новчана казна или затвор до три године.

Према одредби члана 103. тачка 6. КЗ, прописано је ако у том законику није другачије одређено, кривично гоњење не може се предузети када протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године или новчана казна, а чланом 104. став 6. КЗ, да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.

Имајући у виду време извршења предметног кривичног дела – 31.10.2010. године, казну затвора која се за исто може изрећи – новчана казна или затвор до три године и одредбе члана 103. тачка 6. КЗ и члана 104. став 6. КЗ, то би апсолутна застарелост кривичног гоњења за наведено кривично дело наступила дана 31.10.2016. године, дакле након доношења другостепене пресуде дана 28.10.2016. године.

Како је доношењем другостепене пресуде дана 28.10.2016. године, првостепена пресуда постала правноснажна у смислу члана 275. став 1. ЗКП, то су неосновани наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног да је пре правноснажног окончања предметног кривичног постука наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења окривљеног за наведено кривично дело при чему је, по оцени овога суда, а насупрот наводима захтева браниоца окривљеног, време достављања другостепене пресуде браниоцу окривљеног без значаја за наступање правноснажности пресуде.

Из изнетих разлога, а на основу члана 491. став 1. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                    Председник већа-судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                                Јанко Лазаревић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић

љи