Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљене АА, адвокат Борко Ристовић, због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни суд усвоји поднети захтев за заштиту законитости и преиначи побијане пресуде тако што ће окривљену ослободити од оптужбе и одреди да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Врховном јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљене, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљене АА, је неоснован.

Бранилац окривљене у поднетом захтеву за заштиту законитости указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП наводима да у радњама за које је окривљена правноснажно осуђена нема обележја кривичног дела из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру нити било ког другог кривичног дела, обзиром да начин на који је кривично дело описано у изреци пресуде, не представља радњу извршења кривичног дела ометање службених лица у вршењу службене дужности, која, према ставу браниоца, подразумева постојање активног физичког отпора, већ се може говорити само о грађанској непослушности.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљене Врховни суд оцењује као неосноване из следећих разлога:

Одредбом члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“ број 6/2016, 24/2018) прописано је да ће се затвором од шест месеци до две године казнити ко прети да ће напасти, покуша да нападне или нападне или на други начин омета службено лице надлежних органа из члана 2. тог закона у вршењу службене дужности.

Имајући у виду цитирани законски опис бића наведеног кривичног дела то по налажењу овога суда, из чињеничног описа у изреци правноснажне пресуде, а наиме да је окривљена АА у време и на месту описанoм у изреци, у стању урачунљивости, свесна свога дела, чије је извршење хтела, уз истовремену свест о забрањености дела, ометала службена лица – полицијске службенике ПС Младеновац, у вршењу службене дужности, тако што је, када су оштећени изласком из службеног возила кренули ка дворишту куће окривљене ради проналажења њеног сина – лица за којим је расписана потрага, стала испред затворене дворишне капије и снагом свог тела и дрвеним коцем притиснула капију, не дозволивши им да уђу у двориште и тиме омела да изврше служену радњу проналажења и идентификацију лица, јасно и недвосмислено произилази да се у описаним радњама окривљенe АА, стичу сва битна законска обележја кривичног дела ометање службеног лица у вршењу службене дужности из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру, извршеног на штету оштећених полицијских службеника ПС Младеновац, за које кривично дело је окривљена правноснажно оглашена кривом, па су стога, супротни наводи браниоца окривљене којима се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, оцењени као неосновани.

Ово са разлога јер је, по налажењу Врховног суда, а супротно наводима браниоца окривљене, у изреци правноснажне пресуде описана радња извршења кривичног дела ометање службеног лица у вршењу службене дужности из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру, која несумњиво има карактер ометања на други начин овлашћених службених лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира.

По налажењу овога суда, остали наводи браниоца, којима се оспорава оцена доказа и чињенично стање у правноснажној пресуди као неразјашњено и погрешно утврђено, те даје сопственo тумачење инкриминације из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру, посебно у делу у којем прописује облик радње извршења „на други начин омета“ и поређењем физичких и здравствених карактеристика окривљене и оштећених, негира постојање обележја предметног кривичног дела, уз изношење сопственог става у погледу испуњености законских услова за предузимање службене радње полицијских службеника и улазак у кућу окривљене, спадају у домен оспоравања правилности утврђеног чињеничног стања (члан 440. ЗКП) и као такви нису предмет преиспитивања у поступку по захтеву за заштиту законитости окривљеног и његовог браниоца, сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП, па се Врховни суд у оцену истих није упуштао.

Из напред наведених разлога, Врховни суд је, на основу члана 491. став 1. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Светлана Томић Јокић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић