Захтев за заштиту законитости је у смислу члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку достављен Републичком јавном тужиоцу, након чега је Врховни касациони суд одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитисти поднет, па је, уз примену члана 604. ЗКП („Службени гласник РС“, бр.72/2011), у односу на првостепену пресуду, по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Погрешну примену Кривичног закона у смислу одредбе члана 439. тачка 1. ЗКП, у вези члана 14. КЗ, бранилац окривљеног налази у недостатку кривице као конститутивног обележја кривичног дела за које је окривљени П.П. оглашен кривим. Питање кривице бранилац окривљеног везује за питање урачунљивости окривљеног, сматрајући да оцена суда да је „свест окривљеног била сужена, фокусирана на догађај и квалитетно измењена“..., значи да такво стање свести не може подразумевати кривицу, због чега је погрешна примена одредбе члана 14. КЗ која је довела до погрешне примене закона по питању да ли је дело за које је окривљени оптужен, кривично дело.

Супротно наводима браниоца окривљеног, првостепени суд је на основу изведених доказа оценио да измењено стање свести, како је описано у првостепеној пресуди, није искључило урачунљивост окривљеног, па тиме ни његову кривицу. Елементи који чине урачунљивост - способност да схвати значај својих радњи и управља својим поступцима били су на нивоу битно смањених и то услед страха високог интензитета изазваног нападом оштећеног, па је првостепени суд закључио да је окривљени поступао у стању битно смањене урачунљивости. Битно смањена урачунљивост није основ који искључује кривицу, па је следствено томе и закључак о кривици окривљеног заснован на правилној примени одредаба Кривичног закона због чега и нема повреде у смислу члана 439. тачка 1. ЗКП у вези одредбе члана 14. КЗ на коју се неосновано захтевом указује (члан 369. тачка 1. ЗКП „Службени гласник РС“, бр.72/2009).

Повреда из члана 439. тачка 1. ЗКП-члан 369. тачка 1. ЗКП („Службени гласник РС“, бр.72/2009) се, осим наведеног, везује у захтеву и за погрешну примену одредбе члана 19. КЗ, јер бранилац налази да је окривљени поступао у нужној одбрани која, по члану 19. став 1. КЗ искључује противправност, због чега је окривљеног, по ставу браниоца, применом одредби члана 19. став 1. и став 2. КЗ требало ослободити од оптужбе.

И ови наводи захтева су неосновани, јер је првостепени суд на правилно утврђене чињенице постојања напада оштећеног којим је окривљени доведен у стање препасти, али и несразмерности одбијања истовременог противправног напада по интензитету и употребљеном средству, због чега се одбрана окривљеног у конкретној ситуацији није могла сматрати неопходно потребном за отклањање напада, правилно применио кривични закон у погледу правне оцене кривичног дела.

Пошто је у пресуди навео све елементе од којих зависи оцена о постојању нужне одбране и њеном прекорачењу, првостепени суд је, огласивши окривљеног кривим за кривично дело извршено у прекорачењу нужне одбране, правилно применио одредбу члана 19. став 3. КЗ, што је својом одлуком потврдио и другостепени суд. Овом законском одредбом предвиђено је да се „учиниоцу који је прекорачио границе нужне одбране може казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом, може се и ослободити од казне“.

Према томе, закон не искључује противправност кривичног дела под наведеним условима, па је, правилном применом закона, окривљени оглашен кривим. Првостепени и другостепени суд су, у складу са својим овлашћењима, оценили да у конкретном случају нема места ослобађању од казне већ су окривљеног, огласивши га кривим, осудили на казну затвора. Стога, у осуди за кривично дело извршено у прекорачењу нужне одбране, нема повреде Кривичног закона по питању да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело, у смислу члана 439. тачка 1. КЗ, (члан 369. тачка 1. ЗКП „Службени гласник РС“, бр.72/2009) нити по питању да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити-у смислу члана 439. тачка 2. ЗКП,(члан 369. тачка 3. ЗКП „Службени гласник РС“ 72/2009), како се неосновано у захтеву наводи.

Налазећи да наведеним правноснажним пресудама нису учињене повреде закона, Врховни касациони суд је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, оценио неоснованим и на основу члана 491. став 1. ЗКП одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                Председник већа-судија

Мила Ристић,с.р.                                                                                                                         Невенка Важић,с.р.