Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, и у седници већа, коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев заштиту законитости је неоснован.

Наиме, у поднетом захтеву браниоци окривљеног истичу да је побијаним решењима повређен закон на штету окривљеног, из разлога што су нижестепени судови одбацили као недозвољен предлог бранилаца окривљеног да се покрене поступак за признање стране судске одлуке Републике Аустрије-Покрајинског суда у Салзбургу, Република Аустрија, 61 Hv 114/12s-129 од 04.10.2012.године и то образложили погрешним закључком да захтев за признање стране судске одлуке може поднети искључиво надлежни орган државе молиље-стране државе, а овакав закључак је по мишљењу бранилаца резултат погрешног тумачења и примене од стране судова, одредaба чл. 56-64 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Наведени став, браниоци окривљеног образлажу тиме да је суштина наведених одредби да се оне односе на изручење лица које „издржава правноснажну пресуду у држави молиљи, када на његов предлог држава молиља покреће поступак за извршење стране кривичне пресуде“, што није случај са окривљеним АА, који је наведену казну издржао и који је преко својих бранилаца тражио признање наведене стране судске одлуке. Браниоци су још истакли да окривљени има правни интерес за то, с обзиром да је у Републици Србији више пута правноснажно осуђиван, па му је наведена пресуда суда у Аустрији потребна да би је заједно са осталим пресудама користио у поступку преиначења одлуке о казни сходно одредбама члана 552-556 ЗКП, односно у сврху кривичног поступка, „о чему говори“ и уговор између СФРЈ и Републике Аустрије о међусобном извршавању судских одлука у кривичним стварима, закључен дана 01.02.1982.године.

Исти наводи захтева били су истакнути у жалби бранилаца окривљеног АА, раније АА1 - адвоката Александра Стевановића и Немање Јанићијевића, је били предмет разматрања Апелационог суда у Крагујевцу, који је у овом кривичном поступку поступао у другом степену по жалбама изјављеним против првостепеног решења Вишег суда у Чачку Кре.бр.1/22 од 25.10.2022.године. Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени је ове наводе оценио неоснованим и о томе на страни 3. и 4. своје одлуке Кж.Кре-18/22 од 09.11.2022.године изнео јасне и довољне разлоге, а које Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на ове разлоге и упућује.

Поред наведеног, Врховни касациони суд указује на то да се интерес окривљеног ради којег је поднет предлог за покретање поступка за признање стране судске одлуке евентуално може остварити у самом поступку за изрицање јединствене казне, где је суд дужан да утврди и оцени све релевантне чињенице, па тако и оне које се односе на спорну пресуду Аустријског суда, чија је евиденција регулисана одредбама члана 24. Уговора између СФРЈ и Републике Аустрије о правној помоћи у кривичним стварима.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним решењима није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП у вези чл.56-64 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, Врховни касациони суд је захтев за заштиту законитости бранилаца окривљеног одбио као неоснован.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. и став 2. ЗКП, донета је одлука као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Председник већа-судија

Немања Симићевић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић