Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног АА, адвокат Славиша Кнежевић, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП и повреде чланова 103. тачка 7) и 104. став 1. Кривичног законика и због повреде кривичног закона у делу одлуке о казни – члан 439. тачка 3) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи другостепену пресуду, тако што ће правилном применом закона на основу члана 103 став 1. тачка 5) и 6) Кривичног законика према окривљеном одбити оптужбу за кривично дело које је предмет оптужбе, због наступања застарелости кривичног гоњења и одредити да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, је неоснован.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног указује се на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, односно на релативну застарелост кривичног гоњења која је, према ставу одбране, већ наступила у време када је јавни тужилац извршио измену правне квалификације кривичног дела. Како се, према наводима захтева, ради о сасвим различитим делима и радњама извршења, то процесне радње које су предузимане пре измене оптужног акта нису утицале нити довеле до прекида застарелости кривичног гоњења.

Из списа предмета, произилази да је Основни јавни тужилац у Врбасу дана 25.08.2017. године поднео оптужни предлог Кт 1748/14 против окривљеног АА због кривичног дела трговина утицајем из члана 366. став 3. Кривичног законика, извршеног 19.09.2012. године, који оптужни предлог је на заступање преузео Виши јавни тужилац у Новом Саду, Посебно одељење за сузбијање корупције под бројем КтКо 1498/18 од 09.10.2018. године, као и да је исти измену правне квалификације са кривичног дела из члана 366. став 3. Кривичног законика на кривично дело фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, за које је окривљени оглашен кривим и осуђен извршио у складу са законом, поднеском од 28.11.2019. године.

По оцени Врховног касационог суда, неосновано бранилац окривљеног у поднетом захтеву указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, при чему је околности наведене у предметном захтеву за заштиту законитости одбрана окривљеног изнела у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и с тим у вези у образложењу пресуде на страни 5. у другом ставу, дао довољне и јасне разлоге које Врховни касациони суд прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на исте разлоге упућује.

Ово поготово, када се има у виду да је јавни тужилац овлашћен да врши измену оптужног акта, па и правне квалификације дела, као и да сходно члану 409. став 1. ЗКП, (којим је прописано да тужилац може у току главног претреса, ако оцени да изведени докази указују да је чињенично стање другачије од оног изнетог у оптужници, изменити оптужницу или предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице), има овлашћење да изврши измену чињеничног описа дела у оптужници, сходно оцени изведених доказа на главном претресу, што поред изнетих разлога у другостепеној пресуди значи да се кривични поступак има посматрати као једна целина у погледу предузетих процесних радњи и динамике предузимања истих у законским роковима.

Из наведених разлога супротни наводи захтева браниоца окривљеног АА, да су побијане правноснажне пресуде донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП јер је у конкретном случају наступила релативна застарелост кривичног гоњења, су оцењени као неосновани.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи и то да је преиначењем првостепене пресуде у делу одлуке о казни на штету окривљеног учињена повреда закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, тиме што је другостепени суд као отежавајућу околност на страни окривљеног ценио и околност да је „фалсификоване исправе предао окривљеном ББ“, која околност, према наводима браниоца, представља радњу извршења предметног кривичног дела, тако да иста није могла бити узета у обзир и као отежавајућа околност приликом одмеравања казне окривљеном сходно одредби члана 54. став 3. Кривичног законика.

Изложени наводи захтева, по оцени Врховног касационог суда, нису основани.

Одредбом члана 355. став 1. Кривичног законика прописано је кажњавање оног ко направи лажну или преиначи праву исправу у намери да се таква исправа употреби као права или ко лажну или преиначену исправу употреби као праву или је набави ради употребе, док тежи облик овог кривичног дела из става 2. постоји ако је дело из става 1. учињено у погледу јавне исправе, тестамента, менице, чека, јавне или службене књиге или друге књиге која се мора водити на основу закона.

Из списа произилази да је приликом одмеравања казне окривљеном другостепени суд имао у виду да је окривљени „...поступао као полицијски службеник, чија је обавеза поштовање и примена закона, да је испољио одређену упорност у противправном поступању тиме што се обраћао референту за регистрацију возила и криминалистичком техничару и да је ангажовао треће лице ББ за предају предметне документације...“. Наведене околности, по оцени Врховног касационог суда, не представљају радњу извршења тог кривичног дела нити његова обележја, већ околности, које су узете у обзир у склопу оцене другостепеног суда да првостепени суд није дао адекватан значај утврђеним отежавајућим околностима на страни окривљеног, чиме није повређена одредба члана 54. став 3. Кривичног законика.

У вези са истом повредом закона, бранилац у захтеву истиче и повреду члана 55. Кривичног законика, учињену на штету окривљеног наводима да је другостепени суд као отежавајућу околност ценио ранију осуђиваност окривљеног иако окривљени у време извршења кривичног дела није био осуђивано лице.

Врховни касациони суд је и ове наводе у захтеву, оценио као неосноване.

Наиме, из списа предмета произилази да је окривљени, након извршеног предметног кривичног дела, пресудом Вишег суда у Београду СПК 178/17 од 19.03.2018. године осуђен због кривичног дела из члана 348. став 4. Кривичног законика.

Како је суд ову околност правилно ценио у смислу одредбе члана 54. Кривичног законика (а не одредбе члана 55. Кривичног законика), као отежавајућу околност кроз понашање окривљеног након извршеног кривичног дела и у склопу осталих утврђених околности које утичу да казна буде мања или већа, окривљеном одмерио казну у законом прописаним границама, то су супротни наводи у захтеву браниоца окривљеног, оцењени као неосновани.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд налази да правноснажна другостепена пресуда није донета уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП.

Са свега изнетог, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                        Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                 Радмила Драгичевић Дичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић