Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је на седници већа коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и бранилаца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Одредбом члана 484. ЗКП прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за подношење (члан 485. став 1), а у случају из члана 485. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП мора се доставити одлука Уставног суда или Европског суда за људска права.

Одредбом члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон, а ставом 4. наведеног члана предвиђени су услови под којима окривљени преко свог браниоца може поднети захтев за заштиту законитости, а то је учињено таксативним набрајањем повреда закона које могу бити учињене у поступку пред првостепеним и поступку пред апелационим судом – члан 74, члан 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3 и 4. ЗКП.

При томе, обавеза навођења разлога за подношење захтева због повреде закона, подразумева не само формално означавање о којој повреди закона се ради, већ и указивање на то у чему се она састоји.

У конкретном случају, браниоци окривљеног АА, као разлог за подношење захтева за заштиту законитости, поред осталог истичу и повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, због које је подношење овог ванредног правног лека дозвољено окривљеном преко браниоца. Међутим, у образложењу захтева не наводе у чему се ова повреда састоји, а како Врховни касациони суд правноснажну одлуку, односно поступак који је претходио њеном доношењу, испитује само у оквиру разлога (члан 485.став 1.), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву сходно члану 489. став 1. ЗКП, то захтев за заштиту законитости у овом делу, нема прописан садржај у смислу одредбе члана 484. ЗКП.

Надаље, захтевом се указује и на повреде закона из члана 1. став 1, 15. став 2, 3. и 4, 16. став 1, 2. и 5, 419. став 1. и 2, 420, 460. став 1, 438. став 1. тачка 11) и 438. став 2. тачка 2) ЗКП, а које повреде сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП нису предвиђене као дозвољен законски разлог за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца.

Осим тога, браниоци у образложењу захтева износе сопствену анализу и оцену изведнених доказа, другачију од оне коју су дали нижестепени судови у побијаним пресудама, закључујући да се у конкретном случају окривљени није налазио у време и на месту извршења кривичног дела за које је правноснажно оглашен кривим – чиме суштински оспоравају утврђено чињенично стање у побијаним пресудама, а што такође не представља законом дозвољен разлог у смислу члана 485. став 4. ЗКП, због кога окривљени преко браниоца, може поднети овај ванредни правни лек.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 484. и 485. став 4. ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар-саветник                                                                                                                                         Председник већа-судија

Марина Пандуровић,с.р.                                                                                                                                   Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић