Против ових пресуда бранилац окривљеног Ж.В., адвокат Н.В., благовремено је поднела захтев за заштиту законитости због повреде закона из члана 439. став 1. тачка 2. ЗКП-а, члана 438. став 1. тачка 7. ЗКП-а, члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП-а и члана 467. став 1. ЗКП-а, са предлогом да Врховни касациони суд укине нижестепене пресуде и списе предмета врати првостепеном суду на поновно одлучивање и нареди да се нови поступак одржи пред новим судијом.

Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу и сматрајући да присуство јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, исте није обавестио о седници већа у смислу члана 488. став 2. ЗКП-а.

Врховни касациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП-а, на којој је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је уз примену члана 604. ЗКП-а, у односу на првостепену пресуду, оценио наводе у захтеву и нашао:

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости указује да је у редовном кривичном поступку на штету окривљеног повређена одредба члана 438. став 1. тачка 7. ЗКП-а тиме што су повређене одредбе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца, са образложењем да је окривљени правноснажном пресудом оглашен кривим и осуђен за кривично дело крађа из члана 203. став 1. Кривичног законика, иако је несумњиво у питању кривично дело ситна крађа из члана 210. КЗ-а, за које дело се, у смислу члана 210. став 3. КЗ-а ако је извршено на штету приватне имовине, гоњење предузима по приватној тужби.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног неосновани.

Ово с`тога, јер из чињеничног описа кривичног дела датог у диспозитиву оптужног предлога Првог основног јавног тужиоца у Београду Кт број 10479/11 од 04.09.2012. године произлазе сва законска обележја кривичног дела крађа из члана 203. став 1. КЗ-а за које кривично дело је окривљени правноснажном пресудом и оглашен кривим.

При томе, по налажењу овога суда, а насупрот наводима захтева браниоца окривљеног, за правну квалификацију кривичног дела окривљеног, без значаја је чињеница што је у првостепеном поступку утврђено да је вредност одузетог мобилног телефона без поклопца износила 14.590,00 динара, с`обзиром на то да је у редовном кривичном поступку утврђено да је окривљени ишао за тим да прибави себи не малу имовинску корист јер исти у тренутку извршења дела није знао колика је вредност предметног телефона, што је потврдио и сам окривљени у својој одбрани.

Имајући у виду чињенични опис и правну квалификацију кривичног дела за које је окривљени оптужен и оглашен кривим правноснажном пресудом, Врховни касациони суд налази да је у конкретном случају јавни тужилац овлашћен и тужилац за кривично гоњење окривљеног, јер је у питању кривично дело које се гони по службеној дужности, а не по приватној тужби, како се то неосновано истиче захтевом браниоца окривљеног. С`тога су наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног у погледу повреде закона из члана 438. став 1. тачка 7. ЗКП-а, (чл. 368. став 1. тачка 5. ЗКП „Службени гласник РС“, бр. 58/04 ... 76/10) оцењени као неосновани.

Надаље, бранилац је у захтеву као разлог подношења захтева само формално означио повреду закона из члана 439. тачка 2. ЗКП-а, због које је подношење захтева дозвољено окривљеном, а суштински у образложењу захтева побија првостепену и другостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у погледу вредности одузетог мобилног телефона и субјективног односа окривљеног према извршеном делу, што не представља разлог због којег је у смислу члана 485. став 4. ЗКП-а дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном преко браниоца.

Поред тога, бранилац окривљеног у захтеву истиче да су побијане пресуде донете уз учињену битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП-а, која се огледа у томе што је првостепена пресуда противречна сама себи и разлозима пресуде као и да не садржи разлоге о одлучним чињеницама, те да је другостепени суд прекршио одредбу члана 467. став 1. ЗКП-а, која га обавезује да испита пресуду у погледу правца побијања који је истакнут у жалби, као и да је пропустио да цени наводе жалбе у потпуности, а сходно члану 460. став 1. ЗКП-а. Међутим, Врховни касациони суд налази да наведене повреде закона не представљају разлог због којег окривљени преко браниоца може поднети захтев за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП-а, због чега је захтев браниоца окривљеног у овом делу оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је поступајући на основу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова и на основу члана 491. став 1. ЗКП-а и члана 487. став 1. тачка 2. ЗКП-а, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                              Председник већа-судија,

Весна Веселиновић, с.р.                                                                                                         Јанко Лазаревић, с.р.