Бранилац окр. С.С., адвокат С.М., поднела је захтев за заштиту законитости против наведених правноснажних пресуда, због повреде одредаба ЗКП (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП) учињених правноснажном одлуком и у поступку који је претходио њеном доношењу, и то повреда закона из члана 439. тачка 3. и члана 441. став 3. и 4. ЗКП, јер је суд одлуком о трошковима повредио закон, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев, преиначи првостепену и другостепену пресуду, тако што ће окривљеног ослободити и обавезати приватног тужиоца да сноси трошкове поступка или да побијане пресуде укине и предмет врати на поновно суђење.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“ 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окр. С.С. сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости и након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окр. С.С., адвоката С.М., је неоснован у делу који се односи на повреду закона из члана 441. став 4. у вези са чланом 264. став 3. ЗКП, док је у осталом делу захтев недозвољен, односно нема прописан садржај.

Неосновано бранилац окр. С.С. захтевом за заштиту законитости побија правноснажну пресуду у делу одлуке о трошковима кривичног поступка, због повреде законских одредаба у смислу члана 441. став 4. ЗКП и с тим у вези, истиче да су противно одредби члана 263. ЗКП пуномоћнику приватног тужиоца досуђени сви тражени трошкови и тиме угрожена егзистенција окривљеног, између осталог, да окривљени сноси и трошкове главног претреса од 10.06.2013. године, 03.07.2013. године, 02.10.2013. године и 21.10.2013. године за чије одлагање не сноси кривицу, јер су одложени због недоласка вештака и протека времена, као и да је у предметном поступку било могуће одредити колики део трошкова сноси сваки од окривљених, како налажу одредбе ЗКП, а да то суд није учинио.

Првостепени суд је, по оцени Врховног касационог суда, правилном применом одредаба члана 264. став 1. и 3. ЗКП, окривљене С.С. и И.Њ., који су оглашени кривим за кривично дело које је предмет оптужбе, обавезао да солидарно сносе трошкове кривичног поступка који се односе на награду вештаку, као и награду и нужне издатке пуномоћника приватног тужиоца (члан 261. став 2. тачка 7. ЗКП), према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Како је суд, одредбом члана 264. став 3. ЗКП, овлашћен да цени да ли јесте или није могуће, у случају када је више окривљених оглашено кривим, одредити колики ће део трошкова сносити сваки од њих и да, ако то није могуће (а тврдећи супротно бранилац окривљеног не каже зашто и како је то било могуће), одреди да сви окривљени солидарно сносе трошкове, то одлуком суда у конкретном случају о солидарној обавези окривљених да сносе наведене трошкове кривичног поступка, није повређен закон у смислу одредбе члана 441. став 4. ЗКП. Обавеза окривљеног накнаде трошкова који се односе на награду и нужне издатке пуномоћника приватног тужиоца, није основ за ослобођење окривљеног од дужности накнаде истих због могућности угрожавања његове егзистенције (члан 264. став 4. ЗКП), па су без утицаја наводи захтева да је досуђењем ових трошкова угрожена егзистенција окривљеног. Разлози одлагања главног претреса у дане означене у захтеву за заштиту законитости, према самим наводима захтева, не могу се приписати кривици пуномоћника приватног тужиоца, па се без основа у захтеву браниоца окривљеног, позивањем на одредбу члана 263. ЗКП, истиче неправилност одлуке суда да приватном тужиоцу досуди све тражене трошкове.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да другостепени суд у својој одлуци није дао разлоге због чега је жалба браниоца одбијена у делу који се односи на трошкове кривичног поступка, а овим наводима захтева указује на недостатке пресуде који су предвиђени као битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП.

Као разлог подношења захтева за заштиту законитости, бранилац окривљеног истиче и повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3. ЗКП, али из навода у образложењу захтева, који се тичу одлуке о кривичној санкцији, произилази да се захтевом и не указује на означену повреду закона, већ оспорава правилност одлуке суда о избору кривичне санкције и изречена санкција квалификује као престрога, а у смислу одредбе члана 441. став 1. ЗКП, се указује на олакшавајуће околности на страни окривљеног и тежину дела („лако“ кривично дело) због којих се окривљеном, по ставу браниоца, могла изрећи блажа санкција.

Надаље, позивајући се на повреду одредбе члана 16. ЗКП, бранилац окривљеног истиче да су побијане пресуде донете без доказа, односно да сви изведени докази потврђују наводе одбране окривљеног, па да није доказано да је окривљени извршио кривично дело за које се терети и оспорава оцена суда о веродостојности исказа приватног тужиоца на којем се заснива пресуда, указивањем на конфузност, нејасност и противречност у изведеним доказима (медицинско вештачење, сведоци), чиме бранилац у суштини оспорава оцену суда изведених доказа и правилност, том оценом, утврђеног чињеничног стања у правноснажној пресуди.

Међутим, напред изложени разлози-битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП, повреда одредбе члана 441. став 1. ЗКП, као и погрешно утврђено чињенично стање у правноснажној пресуди, према одредбама члана 485. став 4. ЗКП, не представљају законом дозвољене разлоге за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног, односно његовог браниоца, па је захтев браниоца окр. С.С. у наведеном делу недозвољен.

Такође, бранилац окривљеног као разлог за подношење захтева за заштиту законитости истиче повреду закона у смислу члана 441. став 3. ЗКП, али ову повреду не образлаже у смислу опредељења законске одредбе која је повређена ни објашњења у чему се та повреда одређено састоји, па захтев у овом делу нема прописан садржај, сходно одредби члана 484. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде, на основу члана 491. став 1. ЗКП у односу на одбијајући део, а на основу члана 487. став 1. тачка 2. у вези са чланом 485. став 4. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 3. у вези са чланом 484. ЗКП, у делу у којем је захтев одбачен.

Записничар                                                                                                                                                   Председник већа-судија

Наташа Бањац, с.р.                                                                                                                                     Јанко Лазаревић,с.р.