Против наведених правноснажних пресуда бранилац окривљеног Р.Ј., адв. Д.Ђ., поднео је захтев за заштиту законитости због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) и става 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев, и побијане пресуде преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе.

Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Р.Ј., адв. Д.Ђ., је недозвољен.

Одредбом члана 484. Законика о кривичном поступку прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1) ЗКП), окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5) ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП ограничени су разлози због којих окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, па следствено томе окривљени на основу члана 485. став 1. тачка 1) и став 4. ЗКП може преко браниоца, поднети захтев за заштиту законитости само због повреда тог законика, прописаних у члану 74, члану 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члану 439. тачка 1) до 3) и члану 441. став 3. и 4. ЗКП, учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом.

Према томе, обавеза навођења разлога за подношење захтева због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1) ЗКП), подразумева не само формално означавање о којој повреди закона се ради, већ и указивање на то у чему се она састоји.

У конкретном случају, бранилац окривљеног Р.Ј., адв. Д.Ђ. у поднетом захтеву не опредељује конкретно учињену повреду закона, а у образложењу захтева наводи да првостепени суд није на јасан поуздан и несумњив начин утврдио чињенично стање и то на основу исказа приватне тужиље која је саслушана у својству сведока, исказу сведока К.Д., а да при том није прихватио исказ окривљеног, као и сведока Д.Ј. и Д.М. и при том је суд своју одлуку базирао на слободном судијском уверењу и посредним доказима.

Из наведеног произилази да се захтевом указује на погрешно утврђено чињенично стање и оцену доказа од стране првостепеног и другостепеног суда, а из којих разлога сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП није дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеног и његовог браниоца.

Осталим наводима у захтеву за заштиту законитости се указује и да разлози првостепене пресуде су нејасни, што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, а која повреда не представља у смислу члана 485. став 4. ЗПП дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости окривљеног и његовог браниоца.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је захтев браниоца окривљеног Р.Ј., адв. Д.Ђ., на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП одбацио као недозвољен и одлучио као у изреци решења.

Записничар-саветник                                                                                                           Председник већа-судија

Мила Ристић,с.р.                                                                                                                     Невенка Важић,с.р.