Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, након достављања примерка захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП јер је оптужбу везано за тачку II диспозитива оптужнице и изреке првостепене пресуде заступао јавни тужилац иако то не спада у његову надлежност. Одбрана налази да је окривљени С.С., везано за наведену тачку II, извршио кривично дело ситно дело крађе јер је прибавио бокс цигарета и једну чоколаду у укупној вредности од 2.625,00 динара па се може радити само о ситном делу крађе из члана 211. КЗ а никако крађе односно тешке крађе како је то одлучено у побијаној пресуди. Како је одузета роба у власништву грађана односно приватна својина а ради се о ситном делу крађе из члана 211. КЗ то је, по ставу одбране, оптужбу заступао јавни тужилац иако то не спада у његову надлежност.

Међутим, Врховни касациони суд је ове наводе у поднетом захтеву оценио као неосноване. Наиме, првостепени суд је извео правилан закључак да из чињеничног описа радње извршења кривичног дела наведених у тачки II изреке првостепене пресуде, произлазе сви објективни и субјективни елементи бића продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3, у вези са чланом 61. и чланом 33. КЗ, те су предметне кривичноправне радње окривљеног С.С. правилно правно квалификоване као продужено кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3. у вези члана 61. и члана 33. КЗ. Из напред наведених разлога, супротни наводи у захтеву браниоца окривљеног „да је за ову радњу извршења оптужбу заступао јавни тужилац, иако то не спада у његову надлежност“ те да је побијаним правноснажним пресудама учињена повреда одредбе члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП, су оцењени као неосновани.

Такође, како је ова повреда кривичног закона истицана и у поступку по редовном правном леку, Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда, дате на страни 3 и 4, на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП.

Захтевом браниоца се указује и на повреду кривичног закона, одредбу члана 439. тачка 4) ЗКП у вези са одредбом члана 428. став 5. ЗКП и одредбом члана 424. ЗКП, међутим, како наведена повреда не представља законски разлог за подношење овог ванредног правног лека - захтева за заштиту законитости од стране окривљеног преко браниоца предвиђен чланом 485. став 4. ЗКП, то о истој овај суд није мериторно одлучивао.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                 Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                                      Драгиша Ђорђевић, с.р.