Против наведених правноснажних решења, бранилац окривљеног Д.Ј., адвокат Ч.С., поднео је захтев за заштиту законитости због повреде закона из члана 439. тачка 1) и члана 441. став 3. ЗКП у вези са чланом 485. став 4. у вези става 1. тачка 1) и став 2. Законика о кривичном поступку, уз предлог да Врховни касациони суд усвоји поднети захтев те да преиначи побијана решења и дозволи понављање правноснажно окончаног поступка пред Вишим судом у Смедереву К 30/10 или да укине решења Вишег суда у Смедереву Кв 208/15 од 16.10.2015. године и Апелационог суда у Београду Кж2 2398/2015 од 08.02.2016. године и предмет врати првостепеном или другостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је, на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, те је нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Одредбом члана 484. ЗКП прописан је обавезан садржај захтева тако да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог, из члана 485. став 1. ЗКП, за његово подношење.

У вези с`тим, одредба члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, која је општег карактера, начелно прописује да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон. Међутим, што се тиче окривљеног чланом 485. став 4. ЗКП, прописано је због којих повреда закона у првостепеном поступку и пред апелационим судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости и те повреде су таксативно наведене: члан 74, члан 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3. и 4. ЗКП.

Врховни касациони суд је приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног везан разлозима из члана 485. став 1. у вези става 4. ЗКП-а, делом и правцем побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости, како је то изричито прописано чланом 489. став 1. ЗКП.

У предметном захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног Д.Ј., адвоката Ч.С., се нумерички указује на повреду кривичног закона, одредбу члана 439. тачка 1) ЗКП, која је предвиђена као разлог за подношење овог ванредног правног лека, али питање да ли је дело за које се оптужени гони кивично дело предмет је редовног кривичног поступка који је правноснажно окончан, те о овом делу захтева поднетог против решења којима је делимично уважен захтев за понављање кривичног поступка није могло бити мериторно одлучивано.

Наводима у захтеву браниоца којима се докази појединачно означавају, сада као разлог за понављање поступка, а затим оцењују на начин који одговара окривљеном Д.Ј. се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, поново у правноснажно окончаном редовном кривичном поступку, па се у суштини захтевом за заштиту законитости побијају правноснажне пресуде, а не решења која је донео суд о понављању кривичног поступка.

Такође, поднетим захтевом се указује на повреду одредбе члана 441. став 3. ЗКП, која се односи на имовинскоправни захтев или одлуку о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, што је опет предмет одлуке у правнонсажним пресудама, а не у побијаним решењима о чему Врховни касациони суд није могао одлучивати, већ је одлучено као у изреци одлуке.

Код напред наведеног Врховни касациони суд је, поступајући у смислу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци решења.

Записничар-саветник,                                                                                                      Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                           Драгиша Ђорђевић, с.р.