Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку (ЗКП), па је на седници већа коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву за заштиту законитости наводи да је побијаним пресудама учињена повреда закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, јер је одлуком о кривичној санкцији повређен закон на штету окривљеног, обзиром да је другостепени суд приликом потврђивања одлуке о казни садржане у првостепеној пресуди, а образлажући примену одредби члана 246. став 6. и члана 57. став 4. КЗ, навео да окривљени не може бити ослобођен од казне, нити му казна може бити још додатно ублажена, јер је код окривљеног пронађена већа количина опојне дроге. По ставу одбране, сама околност пронађене количине опојне дроге код окривљеног не може утицати на примену бенефиције из напред наведених законских одредби.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи у захтеву за заштиту законитости неосновани.

Одредбом члана 246. став 1. КЗ прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од 3 до 12 година. Ставом 6. истог члана, прописано је да се учинилац дела из става 1. до 5. тог члана, који открије од кога набавља опојну дрогу, може ослободити од казне.

Дакле, члан 246. став 6. КЗ предвиђа факултативни основ за ослобођење од кажњавања за кривична дела из става 1. до 5. тог члана, односно само могућност, али не и обавезу суда да у случају када окривљени открије лице од кога набавља опојну дрогу истог ослободи од казне за предметно дело, те подразумева и оцену суда да су испуњени услови за примену ове законске одредбе.

Одредбом члана 57. став 4. КЗ прописано је да, кад је суд овлашћен да учиниоца кривичног дела ослободи од казне може му казну ублажити, без ограничења прописаних у ст.1. до 3. тог члана.

Полазећи од наведеног, а како је окривљени побијаним пресудама осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, која је одмерена на основу чињеница које су утврђене у току кривичног поступка, суд је, у конкретном случају, применио одредбу члана 246. став 6. КЗ, али окривљеног није ослободио од казне (што и није био у обавези), већ је на основу наведене одредбе и одредбе члан 57. став 4. КЗ, окривљеног због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ, осудио на казну затвора испод границе законом прописаног минимума од три године, па су супротни наводи захтева, којима се указује на повреду закона из члана 493. тачка 3) ЗКП, од стране Врховног касационог суда, оцењени као неосновани.

Осталим наводима захтева бранилац окривљеног суштински указује на повреду одредбе члана 441. став 1. ЗКП, истицањем чињенице да је било могуће додатно ублажити казну затвора, без обзира на количину пронађене опојне дроге и да би се сврха кажњавања могла постићи и са затворском казном у трајању од 1. године, а која повреда не представља законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости, окривљеном преко браниоца.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                     Председник већа-судија

Ирина Ристић,с.р.                                                                                             Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић