Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 3812/13 од 06.11.2014. године делимичним усвајањем жалбе окривиљеног Т.А. преиначена је пресуда Вишег суда у Панчеву К 398/10 од 29.04.2013. године, тако што је Т.А. оглашен кривим због продуженог кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. КЗ, за које му је изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и истовремено је одређено да се оваква утврђена казна затвора неће извршити уколико окривљени у року од две године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело и истовремено је одређено да ће се у случају опозива условне осуде у утврђену казну затвора окривљеном урачунати време које је провео у притвору од 01.12.2006. године до 04.12.2006. године, док су у преосталом делу жалба браниоца окривљеног Т.А., жалба Вишег јавног тужиоца у Панчеву и жалбе бранилаца окривљених З.И., З.В., Д.Ж., Д.К., Р.М. и Т.Б., одбијене као неосноване и пресуда Вишег суда у Панчеву К 398/10 од 29.04.2013. године у непреиначеном делу је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтеве за заштиту законитости поднели су:

- бранилац окривљеног З.В., адвокат Б.Б., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд наведене правноснажне пресуде преиначи, тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе;

- бранилац окривљеног Д.Ж., адвокат Н.В., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП, у вези члана 439. тачка 1. ЗКП и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде преиначи, тако што ће овог окривљеног ослободити од оптужбе;

- бранилац окривљеног Д.К., адвокат Г.А., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП, у вези члана 439. тачка 1. ЗКП и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде преиначи, тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе.

Након што је примерке захтева за заштиту законитости бранилаца окривљених З.В., Д.Ж. и Д.К., у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП, доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП, о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП, није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоце окривљених, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих су захтеви за заштиту законитости поднети, па је по оцени навода у захтевима нашао:

Захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених З.В., Д.Ж. и Д.К. су неосновани.

Бранилац окривљеног З.В., у захтеву за заштиту законитости истиче да је означеним правноснажним пресудама учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП наводима да се пресуде заснивају на записнику о саслушању тада осумњиченог Т.Б. Ку 461/06 од 01.12.2006. године, на ком доказу се пресуде не могу заснивати, указивањем да службену радњу саслушавања тада осумњиченог Т.Б. у просторијама Службе за сузбијање организованог криминала у Београду, није могао да предузме Д.П., командир ПС Вршац, будући да исти није запослен у УКП – Служба за сузбијање криминала, нити је исти имао овлашћење од начелника те Службе да предузме предметну радњу, стајући на становиште да се управо због тога овај записник о саслушању тада осумњиченог Т.Б. морао издвојити из списа, сходно одредби члана 178. и одредби члана 337. став 3. тада важећег ЗКП.

Осим тога, браниоци окривљених Д.Ж.и Д.К. у поднетим захтевима за заштиту законитости такође указују да су наведене пресуде у делу у коме су ови окривљени оглашени кривим због продуженог кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 367. став 1. КЗ, у вези члана 61. КЗ, донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, указивањем да се на извештају опуномоћеника за румунску границу за сектор бр. 2 ДЕТА бр. 61 од 13.11.2006. године, пресуде не могу заснивати истицањем и то:

- бранилац окривљеног Д.Ж. наводима да није вршена провера тачности евиденционих података наведеног извештаја које су румунски цариници понаособ уносили у њихов информациони систем данима када су радили и када су камиони ушли на територију Румуније, указивањем да из предметног извештаја произлази да су три камиона без терета ушла на територију Румуније, да један камион није ни ушао на територију Румуније, да један камион регистарских ознака ... није обухваћен ДЕТА извештајем румунске царине, иако је обухваћен оптужницом у односу на окривљеног Д.Ж., а да једна ЈЦ исправа, односно камион на који се та исправа односи регистарских ознака ... није обухваћен означеним извештајем;

- бранилац окривљеног Д.К. наводима да из предметног извештаја произлази да три теретна возила нису уопште напустила територију наше земље, да су три теретна возила напустила територију наше земље без терета, а да је окривљени Д.К. за само једно од тих возила оверио ЈЦ исправу и то за камион регистарских ознака ..., који је напустио нашу земљу без терета, како је то наведено у предметном извештају, док преостала четири теретна возила – камиона и ЈЦ исправе везане за исте, нису обухваћена означеним извештајем опуномоћеника за румунску границу од 13.11.2006. године.

Изнете наводе захтева Врховни касациони суд је, у смислу одредбе члана 604. став 1. ЗКП (''Службени гласник РС'' 72/11... 55/14) испитао сходно одредбама ЗКП (''Службени лист СРЈ'' 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'' 58/04... 76/10) који је важио у време прибављања доказа наведених у захтеву, па је нашао да се неосновано захтевом за заштиту законитости бранилаца окривљених З.В., Д.Ж. и Д.К. указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП (''Службени гласник РС'' 72/11... 55/14) који је важио у време доношења правноснажних пресуда.

Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног З.В. истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе је на страни 10, последњи пасус образложења пресуде дао јасне и довољне разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Осим тога, наводе садржане у захтевима за заштиту законитости браниоци окривљених Д.Ж. и Д.К. неосновано су истицали и у жалбама изјављеним против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе је на страни 11, пасус трећи образложења пресуде, дао јасне и довољне разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Бранилац окривљеног З.В. као разлог за подношење захтева за заштиту законитости наводи повреду закона, коју не опредељује навођењем конкретне повреде одредаба ЗКП, у смислу члана 485. став 4. ЗКП.

Међутим, како из захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног којим се указује да се у радњама окривљеног З.В. не стичу законска обележја кривичног дела давање мита из члана 368. став 1. КЗ, произлази да исти подноси због повреде закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, због које повреде је, сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП, дозвољено подношење захтева окривљеном, преко браниоца. Надаље, из образложења захтева и навода да су нижестепени судови закључак о постојању кривичног дела у питању и кривице окривљеног З.В., засновали на одбрани окривљеног Т.Б. датој у преткривичном поступку и пред истражним судијом, у којој је теретио окривљеног З.В. да је извршио предметно кривично дело, а коју одбрану је овај окривљени у даљем току кривичног поступка оповргао. По налажењу Врховног касационог суда, произлази да се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног З.В. оспорава чињенично стање утврђено првостепеном, а потврђено другостепеном пресудом у погледу учешћа овог окривљеног у извршењу продуженог кривичног дела давање мита из члана 368. став 1. КЗ, у вези члана 61. и 35. КЗ, за које је оглашен кривим, што би била повреда из члана 440. ЗКП-а, која, сходно члану 485. став 4. ЗКП-а није предвиђена као могућност по којој окривљени може користити овај ванредни правни лек.

Такође, браниоци окривљених Д.Ж. и Д.К., као разлог подношења захтева само формално означавају да је наведеним правноснажним пресудама учињена повреда закона из члана 439. тачка 1. ЗКП на штету окривљених, због које повреде је подношење захтева дозвољено окривљеном, преко браниоца, а из образложења захтева и истоветних навода да изведени докази не пружају основ за закључак да су ови окривљени починили кривична дела примање мита у продуженом трајању из члана 367. став 1. КЗ, у вези члана 61. КЗ, за које су оглашени кривим, произлази да се захтевима оспорава чињенично стање утврђено првостепеном, а потврђено другостепеном пресудом у погледу учешћа ових окривљених у извршењу кривичних дела у питању.

Међутим, како погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање не представља законске разлоге због којих окривљени, преко својих бранилаца, могу поднети захтев за заштиту законитости, Врховни касациони суд се у ове наводе захтева за заштиту законитости бранилаца окривљених З.В., Д.Ж.и Д.К. није упуштао.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. ст. 1. и 2. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                          Председник већа-судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                                 Зоран Таталовић,с.р.