Након што је примерак захтева за заштиту законитости, у смислу члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није обавестио јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство седници било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окр. С.А.С., је неоснован.

Бранилац окривљене у захтеву не опредељује конкретно повреду закона која, у смислу члана 485. став 4. ЗКП, представља разлог за подношење захтева, али из образложења захтева и навода да су и првостепени и другостепени суд, доносећи пресуде, као неспоран доказ прихватили два ДВД снимка иако су прибављени у супротности са чланом 132а. раније важећег ЗКП, произилази да бранилац захтев подноси због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП.

По налажењу Врховног касационог суда, неосновано бранилац окривљене у захтеву указује да два ДВД снимка представљају незаконите доказе односно доказе на којима се одлука не може заснивати. Наиме, из списа предмета се утврђује да је одбрана током првостепеног поступка предлагала да се наведени ДВД снимци издвоје из списа предмета и да је поводом тог предлога донето решење Ки 13987/10 од 08.04.2011. године а које решење је потврђено од стране већа Првог основног суда у Београду Кв 2036/11 од 05.05.2011. године, којим је одбијена жалба браниоца окривљене да се наведени докази издвоје из списа, уз образложење да су ДВД дискови сачињени од стране оштећене на дозвољен начин, у смислу одредбе члана 132а. став 7. раније важећег ЗКП.

Осим тога, на наведену повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП бранилац окривљене указивала је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе на страни 4 у другом ставу дао разлоге које и Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на те разлоге упућује.

Осталим наводима захтева бранилац указује на поступање овлашћених службених лица органа унутрашњих послова приликом привођења и задржавања окривљене као и приликом сачињавања потврда о одузетим предметима од 28. и 29.11.2009. године и с тим у вези наводи да су радници полиције поступали супротно одредбама члана 77. до 79. ЗКП, 82. ЗКП и 225. ЗКП, али при томе не наводи која повреда закона је учињена оваквим поступањем радника полиције, а која, у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП може бити дозвољени разлог за подношење захтева за заштиту законитости, а Врховни касациони суд приликом одлучивања о захтеву није овлашћен да процењује коју повреду закона је бранилац имао у виду приликом подношења захтева.

Оценивши из изнетих разлога захтев за заштиту законитости браниоца окр. С.А.С. неоснованим, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар - саветник                                                               Председник већа-судија

Драгана Вуксановић,с.р.                                                           Драгиша Ђорђевић,с.р.