Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоцу окривљеног АА - адвокату Биљани Драгаш сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажна решења против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Републички јавни тужилац захтев за заштиту законитости подноси због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП која је општег карактера, при чему формално не означава ни једну повреду закона, али се из образложења захтева може закључити да је исти поднет због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП. Ово, имајући у виду да се у захтеву наводи да су нижестепени судови повредили закон у корист окривљеног из разлога што су извели погрешан закључак да се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари, јер се по ставу тужиоца не може радити о истом животном догађају у ужем смислу, с обзиром да чињенични опис кривичног дела не одговара чињеничном опису прекршаја, те да последица кривичног дела тешка телесна повреда није обухваћена прекршајним поступком, јер је окривљени АА у прекршајном поступку оглашен кривим да је оштећеном ББ нанео повреду у виду расекотине на доњем капку ока дужине 1 цм, док му се у кривичном поступку ставља на терет да је оштећеном ББ нанео тешку телесну повреду у виду нагњечења очне јабучице са изливом крви у предњој очној комори.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани.

Ово са разлога јер се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари, а која околност трајно искључује кривично гоњење окривљеног за предметно кривично дело, обзиром да је поводом истог животног догађаја, који се одиграо у истом временском и просторном оквиру, окривљени АА правноснажном пресудом Прекршајног суда у Младеновцу Пр.бр.3-ЈР-582/12 од 18.12.2012. године оглашен кривим за прекршај, који произилази из истих чињеница које су основ оптужбе за кривично дело које је окривљеном у предметном кривичном поступку стављено на терет.

Наиме, из списа предмета произилази да је пресудом Прекршајног суда у Младеновцу Пр.бр.3-ЈР-582/12 од 18.12.2012. године, која је постала правноснажна дана 16.02.2013. године, окривљени АА оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и осуђен на новчану казну у износу од 5.000,00 (петхиљада) динара коју је дужан да плати у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, а уколико то не учини иста ће бити замењена казном затвора тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара одредити један дан казне затвора.

Према чињеничном опису из изреке наведене пресуде, прекршај је учињен на тај начин што је окривљени дана 30.08.2012. године, око 23,30 часова у ... у улици ..., у дворишту викенд куће ВВ из ..., нарушавао јавни ред и мир, тако што је затвореном шаком ударио ББ из ..., улица ..., у пределу левог ока, наневши му расекотину на доњем капку ока дужине 1 цм.

Побијаним првостепеним решењем Основног суда у Младеновцу К.407/17 од 25.04.2018. године, које је постало правноснажно дана 14.06.2018. године, одбијен је оптужни предлог Основног јавног тужиоца у Младеновцу КТ.2623/12- 14 од 14.06.2017. године поднет против окривљеног АА, због кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ, из разлога јер се ради о правноснажно пресуђеној ствари.

Из чињеничног описа радњи кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ које је окривљеном АА стављено на терет у предметном кривичном поступку оптужним предлогом ОЈТ у Младеновцу КТ.бр.2623/12-14 од 14.06.2017. године, измењеним поднеском јавног тужиоца од 11.12.2017. године, а због ког је према окривљеном побијаним правноснажним решењем одбијен оптужни предлог, произилази да чињенични опис предметног кривичног дела одговара чињеничном опису прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, описаном у правноснажној пресуди Прекршајног суда у Младеновцу Пр.бр.3-ЈР-582/12 од 18.12.2012. године, обзиром да се догађај описан у прекршајној пресуди и догађај описан у измењеном оптужном предлогу јавног тужиоца односи на истог окривљеног, те да се догађај догодио истог дана - 30.08.2012. године, у истом месту - у ..., улица ..., при чему се догађај односи на суштински исте радње окривљеног АА, према истом оштећеном ББ, а које радње су у битном на истоветан начин описане и у изреци правноснажне прекршајне пресуде Прекршајног суда у Младеновцу и у диспозитиву измењеног оптужног предлога ОЈТ у Младеновцу.

Дакле, чињенице које су обухваћене изреком прекршајне пресуде, у суштини су битно исте, у односу на чињенице које су обухваћене диспозитивом оптужног акта јавног тужиоца у кривичном поступку у којем је према окривљеном одбијен оптужни предлог, а након што је прекршајна пресуда којом је окривљени оглашен кривим постала правноснажна.

Стога, како се чињенични опис прекршаја односи на истог окривљеног, на исти животни догађај који се десио у исто време, на истом месту и са битно истоветним инкриминисаним радњама окривљеног које су нераскидиво повезане, то су, по оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају правилно нижестепени судови нашли да се ради о правноснажно пресуђеној ствари, јер против истог учиниоца за исто кажњиво дело није могуће водити два поступка.

При томе, околност да чињенични опис прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ не садржи конкретизован опис тешке телесне повреде коју је оштећени ББ задобио критичном приликом и која је описана у диспозитиву оптужног предлога јавног тужиоца, а која последица (наношење телесне повреде) и није обележје тог прекршаја, по оцени Врховног касационог суда у конкретном случају није од утицаја и суштински не мења истоветан чињенични опис догађаја у оба поступка, односно догађај у целини не чини суштински другачијим. Ово имајући у виду да је таква последица према природи радње окривљеног свакако била позната и у време извршења дела и покретања прекршајног поступка, а што произилази из околности да је уз захтев за покретање прекршајног поступка против окривљеног АА због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру приложена медицинска документација за оштећеног ББ, а која медицинска документација је изведена као доказ у прекршајном поступку и од стране прекршајног суда је и извршена оцена овог доказа (извештај лекара специјалисте Специјалне болнице „ГГ“ са отпусном листом и отпусна листа Клинике за очне болести ВМА за оштећеног ББ).

Одредбом члана 4. став 1. ЗКП прописана је забрана поновног суђења у истој ствари, односно забрана гоњења лица за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.

Поред тога, правна сигурност у казненом праву гарантована је и Уставом Републике Србије који у члану 34. став 4. прописује да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, а којим забранама подлеже и вођење поступка за неко друго кажњиво дело.

Такође, и одредба члана 4. став 1. Протокола број 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода прописује да се никоме не сме поново судити, нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело због кога је већ био правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе.

Из наведених одредби јасно произилази да је забрањено кривично гоњење или суђење за кажњиво дело, уколико оно произилази из истих чињеница или чињеница које су у битном исте, а које су предмет дела које је већ правноснажно пресуђено.

Коначно, Европски суд за људска права је кроз одлуку Великог већа у предмету Zolotukhin v. Russia од 10.02.2009. године (број представке 14939/03) дефинитивно стао на становиште да су чињенице једини критеријум за оцену истоветности дела и да је метод примене чињеница као критеријума, у односу на метод правне квалификације, сигурнији за појединца, а и у пресудама Марести против Хрватске од 25.06.2009. године (број представке 55759/07), те Муслија против Босне и Херцеговине од 14.01.2014. године (број представке 32042/11), је примењиван чињенично утемељени приступ за разлику од приступа утемељеног на идентитету правних квалификација дела или идентитету заштићених добара.

Имајући у виду цитиране законске, уставне и конвенцијске одредбе, као и утврђене критеријуме и установљену праксу Европског суда за људска права, те чињеницу да радње окривљеног АА описане у изреци правноснажне пресуде Прекршајног суда у Младеновцу Пр.бр.3-ЈР-582/12 од 18.12.2012. године којом је окривљени оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и осуђен на новчану казну у износу од 5.000,00 динара и радње због којих је према њему каснијим побијаним правноснажним решењем одбијен оптужни предлог јавног тужиоца, представљају у бити чињенично један исти догађај, то је Врховни касациони суд нашао да су нижестепени судови правилно закључили да се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари која трајно искључује кривично гоњење окривљеног АА за предметно кривично дело, због чега побијаним правноснажним решењима није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП у корист окривљеног.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним решењима није учињена повреда закона на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца КТЗ.бр.659/19 од 19.06.2019. године, то је Врховни касациони суд на основу члана 491. став 1. ЗКП наведени захтев Републичког јавног тужиоца одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                Председник већа-судија

Снежана Лазин,с.р.                                                                                                     Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић