Врховни касациони суд доставио је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца браниоцу окривљеног, адвокату Д.К., али га није обавестио о седници већа као ни Републичког јавног тужиоца, налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са пресудом против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев је основан.

У конкретном случају окривљени Г.И., првостепеном пресудом оглашен је кривим због продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. у вези члана 61. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, те је истовремено одређено да ће се ова казна извршити уз електронски надзор, на тај начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција.

Врховни касациони суд налази да се основано у захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца указује да је наведеном правноснажном пресудом повређена одредба члана 45. став 5. КЗ, у корист окривљеног Г.И.

Наиме, чланом 45. став 5. Кривичног законика прописано је да, ако суд учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године, може истовремено одредити да ће се она извршити тако што ће осуђени издржавати у просторијама у којима станује, уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учинио може очекивати да ће се и на тај начин остваривати сврха кажњавања.

Дакле, из цитиране законске одредбе произлази да се начин извршења казне затвора прописан ставом 5. члана 45. КЗ, може одредити само у ситуацији када суд учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године.

Како је у конкретном случају окривљени правноснажном пресудом осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, то је првостепени суд одредивши да се казна затвора у наведеном трајању изврши тако што ће је окривљени издржавати у просторијама у којима станује, повредио одредбу члана 45. став 5. КЗ у корист окривљеног Г.И.

Налазећи да је захтев за заштиту Републичког јавног тужиоца основан, Врховни касациони суд је само утврдио да је наведеном правноснажном пресудом Основног суда у Нишу, повређен закон у корист окривљеног, не дирајући у правноснажност одлуке против које је захтев поднет.

Поред тога, Врховни касациони суд указује да није могао да прихвати предлог Републичког јавног тужиоца изнет у захтеву за заштиту законитости да се захтев усвоји и донесе пресуда којом ће се укинути или преиначити првостепена пресуда имајући у виду природу повреде која је у конкретном случају учињена у корист окривљеног да у таквој процесној ситуацији Врховни касациони суд може само да утврди постојање повреде закона не дирајући правноснажаност одлуке против које је захтев поднет на штету окривљеног у смислу члана 492. став 1. тачка 3. и члан 493. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 493. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар – саветник                                                                                            Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                           Јанко Лазаревић,с.р.