Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и на седници већа, коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио је списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Указујући на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног АА у захтеву за заштиту законитости истиче да се побијана правноснажна пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати и то у односу на радњу извршења предметног кривичног дела извршену дана 12.03.2012. године, на исказу саокривљеног ДД из пресуде којом је прихваћен споразум јавног тужиоца и овог окривљеног о признању кривичног дела, а у односу на радњу извршења предметног кривичног дела учињену 13.03.2012. године на исказу окривљеног АА, датом у предистражном поступку у ПУ Нови Сад, дана 20.03.2012. године, са образложењем да овај доказ није изведен у доказном поступку на главном претресу.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Врховни касациони суд оцењује као неосноване из следећих разлога:

Из образложења првостепене пресуде произлази да је првостепени суд чињенично стање у односу на кривичноправну радњу продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3) у вези члана 33. и члана 61. КЗ, за које је овај окривљени оглашен кривим правноснажном пресудом, извршену дана 12.03.2012. године утврдио између осталог и на основу исказа саокривљеног ДД датог дана 14.06.2012. године у предистражном поступку пред овлашћеним службеним лицем ПУ Нови Сад у присуству браниоца, а не на одбрани овог окривљеног изнетој након раздвајања кривичног поступка која је садржана у споразуму о признању кривичног дела и у пресуди којом је наведени споразум прихваћен.

Како се, дакле, побијана правноснажна пресуда очигледно не заснива на одбрани окривљеног ДД из правноснажне пресуде Основног суда у Новом Саду Спк 231/17 од 04.10.2017. године, којом је прихваћен Споразум о признању кривичног дела у односу на тог окривљеног, то су наводи захтева браниоца окривљеног да је наведени доказ као незаконит коришћен у овом кривичном поступку, оцењени као неосновани.

Надаље, када је у питању исказ окривљеног АА, дат у предистражном поступку, дана 20.03.2012. године, Врховни касациони суд налази да стоји навод браниоца да овај доказ није изведен на главном претресу. Међутим, из записника о главном претресу одржаном дана 04.11.2019. године, произлази да се окривљени у својој одбрани изјашњавао о свом исказу из предистражног поступка који је дао у присуству браниоца по службеној дужности, а након обављеног поверљивог разговора, а како је одбрана окривљеног дата у току целокупног поступка који обухвата предистражни и кривични поступак, јединствена, то, по оцени овога суда, није било неопходно да суд у току доказног поступка на главном претресу прочита одбрану окривљеног из предистражног поступка, тако да то што овај исказ није формално изведен на главном претресу, исти не чини незаконитим доказом који се у смислу члана 84. став 1. ЗКП, није могао користити у кривичном поступку, посебно када се има у виду да се окривљени о овом исказу изјашњавао у својој одбрани на главном претресу.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног неосновано указује да се побијане правноснажне пресуде заснивају на незаконитим доказима и да су исте донете уз учињену повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, на штету окривљеног.

Поред тога, бранилац окривљеног АА, у захтеву за заштиту законитости указује да је побијаним правноснажним пресудама на штету окривљеног повређен закон из члана 439. тачка 1) ЗКП наводима да ниједним изведеним доказом у току поступка није доказано постојање свести окривљеног о заједничком извршењу кривичног дела, те да самим тим, недостаје субјективан услов неопходан за саизвршилаштво, затим да у току поступка није утврђено да је извршењу предметног кривичног дела претходила заједничка одлука свих окривљених као и да у односу на овог окривљеног недостаје и објективна компонента саизвршилаштва, јер исти поступањем на начин описан у диспозитиву оптужног акта, није допринео остварењу кривичног дела и наступању последице.

Изнетим наводима захтева за заштиту законитости, по оцени овога суда, бранилац окривљеног цени изведене доказе током поступка и износи своје чињеничне закључке везано за постојање законских обележја предметног кривичног дела који су другачији од оних утврђених у побијаним пресудама, због чега бранилац, иако формално истиче повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, суштински оспорава оцену изведних доказа и таквом оценом утврђено чињенично стање у побијаним пресудама.

Осталим наводима захтева да није јасно због чега је суд поклонио веру исказу окривљеног ДД, с обзиром на то да је исти супротан исказима сведока оштећене ВВ, ЂЂ и ЕЕ, који су у погледу битних чињеница међусобно сагласни, по оцени овога суда, бранилац окривљеног оспорава оцену наведених доказа и у вези са тим оспорава правноснажну пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац сходно правима која има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости, против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у правноснажној одлуци, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног АА, у овом делу оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. и члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа – судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић