Пресудом Вишег суда у Врању Кж 131/17 од 20.04.2017. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног ББ, па је пресуда Основног суда у Врању К бр.1801/13 од 16.11.2016. године потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Џејн Дрешевић, без навођења законског основа, а из образложења произилази да је исти поднет због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновну одлуку или да исте преиначи у корист окривљеног, као и да донесе одлуку којом се одлаже извршење кривичне санкције до доношења одлуке Врховног касационог суда.

Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредбама члана 487. и 488. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа, о којој није обавештавао јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке. На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Бранилац окривљеног АА наводи да је у конкретном случају дошло до покретања кривичног поступка од стране неовлашћеног лица, јер је окривљеном АА било стављено на терет кривично дело за које се гоњење не предузима по службеној дужности, већ искључиво по приватној тужби оштећеног као тужиоца. Првостепени и другостепени суд су прихватили надлежност јавног тужиоца за дело које се гони по приватној тужби и на тај начин повредили законска и уставна права окривљеног АА, на који начин се захтевом браниоца овог окривљеног указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП.

Одредбом члана 122. став 1. КЗ прописано је да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши казниће се новчаном казном или затвором до 1 године, ставом 2. истог члана прописано да ако је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се казнити затвором до 3 године, док је ставом 4. истог члана прописано да се гоњиње за дело из става 1. овог члана предузима по приватној тужби.

Из списа предмета произилази да је предлогом за предузимање одређених истражних радњи Основног јавног тужиоца у Врању Кт 716/13 од 29.03.2013. године против АА стављен тај предлог ради утврђивања постојања елемента кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, као и да је оптужни предлог Основног јавног тужиоца у Врању Кт 716/13 од 29.10.2013. године против овог окривљеног поднет због постојања основане сумње да је извршио кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези става 1. КЗ.

По налажењу Врховног касационог суда, како се сходно члану 122. став 4. КЗ кривично гоњење предузима по приватној тужби само због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, а окривљеном је током целог кривичног поступка било стављено на терет извршење кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 2. у вези става 1. КЗ, то је гоњење од стране јавног тужиоца у односу на окривљеног АА због кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 2. у вези става 1. КЗ предузето од стране овлашћеног тужиоца, док су супротни наводи захтева за заштиту законтости браниоца овог окривљеног неосновани.

Врховни касациони суд се није упуштао у оцену других навода захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, обзиром да се истима оспоравају чињенична утврђења у првостепеној и другостепеној пресуди, а што у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП не представља разлог због којег је окривљеном и његовом браниоцу дозвољено подношење овог ванредног правног лека.

Из напред наведених разлога донета је одлука као у изреци на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                   Председник већа-судија,

Татјана Миленковић,с.р.                                                                              Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић