Истом пресудом, на основу члана 264. став 1. у вези члана 261. став 2. тачка 1) и 9) ЗКП, обавезан је окривљени АА да суду надокнати трошкове кривичног поступка у износу од 14.662,00 динара, као и износ од 5.000,00 динара на име судског паушала, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 304/21 од 12.05.2021. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, па је пресуда Вишег суда у Новом Саду, Посебно одељење за сузбијање корупције К-По4 75/19 од 04.02.2021. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Станислав Животић, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП и погрешне примене закона, а из образложења произилази да је захтев поднет због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) и став 2. тачка 2) ЗКП и повреде закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине у целини и окривљеног ослободи од одговорности да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 1. у вези члана 61. КЗ.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа, о којој у смислу одредбе члана 488. став 2.ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Бранилац окривљеног АА у захтеву наводи, да је оптужним актом Вишег јавног тужиоца у Новом Саду од 19.07.2019. године окривљеном стављено на терет да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 1. у вези члана 61. КЗ, а да је у то време у примени био Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Служени гласник РС“, број 94/16) који је у члану 234. дефинисао кривично дело недозвољена трговина, па је оптужни акт у том делу неразумљив. У захтеву се даље наводи да имајући у виду одредбу члана 5. КЗ оптужни акт је и прекорачен што доказује и првостепени суд, јер је окривљеног осудио због кривичног дела из члана 234. став 1. у вези члана 61. КЗ, обзиром да одредба члана 227. КЗ, која се примењује од 01.03.2018. године није блажа по учиниоца.

Изнете наводе захтева, Врхови касациони суд оцењује као неосноване. Наводе садржане у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног АА истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у образложењу пресуде је дао јасне и довољне разлоге да је у односу на окривљеног примењен блажи закон-закон који је важио у време извршења кривичног дела (страна 6 став 3 другостепене пресуде), које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

У захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, као основ подношења захтева, наведена је битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, а указује се и на битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) и став 2. тачка 2) ЗКП, али како наведене повреде закона нису образложене Врховни касациони суд се у оцену ових навода захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, није упуштао.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                   Председник већа-судија,

Татјана Миленковић, с.р.                                                                             Драгомир Милојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић