Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Указујући на повреду закона из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, бранилац окривљеног АА у захтеву за заштиту законитости истиче да је првостепени суд из изреке пресуде изоставио речи „свестан свога дела“, које су биле садржане у диспозитиву оптужног акта, чиме је оптужба прекорачена узимајући у обзир значај изостављених речи, с обзиром на то да исте одређују да ли се ради о умишљајном или нехатном кривичном делу, те да се не може радити о омашци у писању, како то погрешно сматрају нижестепени судови, коју је, према ставу браниоца, било могуће отклонити у току поступка, што у конкретном случају није учињено.

Према одредби члана 420. став 1. ЗКП, пресуда се може односити само на лице које је оптужено (субјективни идентитет пресуде и оптужбе) и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници (објективни идентитет пресуде и оптужбе).

Из списа предмета произлази да је окривљеном АА, оптужбом стављено на терет да је извршио кривично дело нехатно лишење живота из члана 118. КЗ, а у диспозитиву оптужног предлога Вишег јавног тужиоца у Београду Кто 167/19 од 27.03.2019. године, преузетог на заступање актом Првог основног јавног тужиоца у Београду Кт 3013/19 од 28.05.2019. године, који је измењен дана 18.06.2020. године и дана 29.06.2020. године, наведено је да је окривљени АА „дана ...2018. године, око 17,50 часова у ..., у улици ... број .., испред ..., у стању урачунљивости, свестан свога дела, и да је исто забрањено, свестан да својом радњом може учинити дело, али олако држећи да до тога неће доћи или да ће то моћи спречити, из нехата лишио живота оштећеног ВВ на начин описан у диспозитиву наведеног оптужног акта.

Побијаном правноснажном пресудом окривљени АА оглашен је кривим због кривичног дела нехатно лишење живота из члана 118. КЗ, при чему је у чињеничном опису радње извршења кривичног дела датом у изреци првостепене пресуде означено да је окривљени „...у стању урачунљивости, свестан да својом радњом може учинити кривично дело, али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи, свестан забрањености дела из нехата лишио живота оштећеног ВВ...“.

Из изнетог произлази да и диспозитив оптужног акта и чињенични опис дела у изреци првостепене пресуде садрже све елементе кривице из члана 22. КЗ, чији је облик, односно степен опредељен као свесни нехат.

У смислу члана 26. КЗ, свесни нехат постоји онда када је учинилац свестан да због његовог чињења или не чињења може наступити забрањена последица, али олако држи да ће је спречити или да она неће наступити.

По налажењу овог суда, првостепени суд је наведеном формулацијом само прецизније описао свесни нехат, а у складу са законском дефинцијом тог појма, крећући се у границама кривице окривљеног опредељене у диспозитиву оптужног акта.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да објективни идентитет између оптужбе и пресуде није повређен и да побијаном правноснажном пресудом, насупрот наводима захтева браниоца, оптужба није прекорачена, због чега су оцењени као неосновани наводи захтева браниоца окривљеног којима се указује да је правноснажном пресудом на штету окривљеног повређен закон из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче и повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, наводима да је правноснажном пресудом утврђено да је оштећени физички насртао и иницирао физички сукоб са полицијским службеником ГГ, колегом окривљеног, што, према ставу одбране, указује да је окривљени истовремено са таквим противправним нападом реаговао у циљу отклањања напада, и тако поступао у нужној одбрани у смислу члана 19. КЗ, која искључује постојање кривичног дела.

Изнете наводе захтева, Врховни касациони суд оцењује као неосноване.

Наиме, на исту повреду закона, бранилац окривљеног указивао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, које жалбене наводе је Виши суд у Београду као другостепени, оценио неоснованим и о томе на страни 3, трећи став и на страни 4, први став, своје пресуде Кж1 933/19 од 01.07.2020. године, изнео јасне и аргументоване разлоге, које Врховни касациони суд прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на те разлоге и упућује.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар - саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић