Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости јавном тужиоцу Врховног јавног тужилаштва, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и, у седници већа коју је одржао без обавештења јавног тужиоца Врховног јавног тужилаштва и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП) размотрио списе предмета, са правноснажним решењем против којег је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву за заштиту законитости наводи да је побијаним решењем учињена повреда закона, јер је одредбом члана 98. став 1. КЗ прописано да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или се по закону сматрала неосуђиваним, а који услов је испуњен. Бранилац истиче и да је испуњен услов из члана 98. став 2. тачка 5) ЗКП, којом је прописано да рехабилитација настаје уколико лице које је осуђено на казну затвора преко једне до три године, у року од десет година од када је та казна извршена, застарела или опроштена не учини ново кривично дело, а казна затвора је у целости извршена дана 07.10.2005. године, а окривљени у периоду од десет година након тога није извршио ново кривично дело. По ставу браниоца, погрешан је закључак у побијаном решењу да нису испуњени услови за законску рехабилитацију из разлога што је окривљени осуђен пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 бр. 1875/12 од 11.12.2013. године, односно у року краћем од десет година од дана извршене казне, јер је датум наведене пресуде узет као датум извршења дела, иако је дело извршено дана 21.01.2002. године.

Из списа предмета произилази да је окривљени Слободан Калањ оглашен кривим и то пресудом Окружног суда у Београду К.бр.9/03 од 07.10.2005. године, која је постала правноснажна дана 08.09.2006.године, због извршења кривичног дела из члана 245. став 1. КЗ СРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од две године, пресудом Вишег суда у Сремској Митровици К.бр. 351/10 од 15.03.2012. године, која је постала правноснажна дана 11.12.2013. године, због извршења кривичног дела разбојништво у саизвршилаштву из члана 168. став 1. Кривичног закона Републике Србије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, и осуђен на казну затвора у трајању од једне године и три месеца, као и пресудом Другог основног суда у Београду Спк.бр.123/18 од 31.05.2018. године, због кривичног дела из члана 246а став 1 КЗ и изречена му новчана казна у износу од 180.000,00 динара.

Одредбом члана 98. став 1. Кривичног законика прописано је да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним, а одредбе става 2. и 3. тог члана прецизно одређују услове који се односе само на осуду која је предмет одлучивања и рокове који морају протећи од извршења, застарелости или амнестије те осуде, до могућности наступања законске рехабилитације.

Поред испуњења услова из члана 98. став 1. КЗ прописаних одредбама материјалног закона, одредбама Законика о кривичном поступку којима је уређен поступак за рехабилитацију, и то одредбом члана 570. ЗКП прописани су и процесни услови у поступању надлежног органа и одређено је да ће пре одлучивања о испуњености законских услова за настанак законске рехабилитације, надлежни орган из члана 569. овог Законика обавити потребна проверавања, а нарочито испитати: 1) да ли је извршена споредна казна или још трају мере безбедности; 2) да ли је против осуђеног у току кривични поступак за ново кривично дело учињено пре истека рока предвиђеног за законску рехабилитацију. Стога, надлежни орган који доноси решење мора да утврди не само да ли лице у питању у одређеном периоду није било осуђено већ и да у том периоду није учинило кривично дело по коме би поступак био у току. Дакле, доношење решења о рехабилитацији се одлаже ако је кривични поступак у току, све до окончања новог поступка.

У конкретној ситуацији, окривљени је преко браниоца поднео захтев за законску рехабилитацију, о коме је одлучило Министарство унутрашњих послова, нашавши да сходно члану 98. став 2. тачка 5) КЗ, нису испуњени услови за законску рехабилитацију, јер се ради о лицу које има више правноснажних осуда, док је Виши суд у Сремској Митровици, поступајући у оквиру своје надлежности, на основу одредбе члана 571. став 2. ЗКП, одбио као неосновану жалбу на то решење.

По оцени Врховног суда, неосновано се захтевом за заштиту законитости указује да првостепени орган и суд нису правилно одлучили о захтеву за рехабилитацију, јер се поступак за законску рехабилитацију односи на лица која пре предметне осуде нису раније осуђивана (члан 98.став 1. КЗ), док у ситуацији када се ради о лицу које је више пута осуђивано, рехабилитација се може дати само у судском поступку (члан 99. и 100.КЗ).

Поступак за судску рехабилитацију је предвиђен одредбама чланова 573-577 ЗКП, у ком поступку суд спроводи претходна испитивања, те одређује рочишта за одлучивање о молби, и доноси одлуке након разматрања постојања услова за судску рехабилитацију, предвиђених одредбама чланова 99. и 100. КЗ.

На основу свега, с обзиром да се ради о лицу које је више пута осуђивано, а што је наведено и у самом захтеву за заштиту законитости, то се у поступку за законску рехабилитацију није могло одлучивати у вези са ранијом осуђиваношћу, због чега је захтев оцењен као неоснован.

Са свега изложеног, на основу одредаба члана 491. став 1. ЗКП, донета је одлука као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                  Председник већа-судија

Немања Симићевић, с.р.                                                                                                            Биљана Синановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић