Пресудом Вишег суда у Сремској Митровици Кж1 107/15 од 21.08.2015. године, одбијена је као неоснована жалба окривљеног М.М., а првостепена пресуда је потврђена.

Бранилац окривљеног М.М., адвокат Б.Д., поднео је захтев за заштиту законитости против наведених правноснажних пресуда, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев и преиначи првостепену и другостепену пресуду тако што ће окривљеног ослобдити од оптужбе за кривично дело недавање издржавања из члана 195. став 1. Кривичног законика.

Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета и захтев браниоца окривљеног, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је недозвољен.

Одредбом члана 485. став 1. ЗКП, прописани су разлози за подношење захтева за заштиту законитости од стране лица овлашћених за подношење захтева (члан 483. став 1. ЗКП), па је између осталих у члану 485. став 1. тачка 1) ЗКП, као разлог предвиђена повреда закона.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП, ограничени су разлози због којих окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, па следствено томе окривљени на основу члана 485. став 1. тачка 1) и став 4. ЗКП, може поднети захтев за заштиту законитости само због повреде тог Законика, прописаних у члану 74, члану 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1) члану 439. тачка 1) и 3) и члану 441. став 3. и 4. учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом. Бранилац окривљеног чија су права ограничена правима која у поступку има окривљени у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, може поднети захтев за заштиту законитости искључиво из разлога прописаних чланом 485. став 4. ЗКП.

Бранилац окривљеног М.М., у захтеву за заштиту законитости истиче да, иако је у току поступка неспорно утврђено да окривљени има месечне приходе од 15.000,00 динара, да је 25 година ваљан и честит предузетник у Републици Србији, који је током 2007. године остао без средстава за живот, али да је и у таквим условима давао издржaвање својој деци колико год је могао, нижестепени судови нису применили одредбу члана 195. став 2. КЗ, иако су за то постојали сви услови за њену примену. У захтеву се указује и то да када је у питању виност окривљеног не постоје релевантни докази који би указивали на кривицу окривљеног посебно имајући у виду чињеницу да окривљени нема новац и да је сву своју покретну и непокретну имовину поклонио деци.

Врховни касациони суд налази да бранилац окривљеног свој став да је правноснажном пресудом на штету окривљеног повређен кривични закон из члана 439. тачка 2) ЗКП, тиме што су нижестепени судови пропустили да примене одредбу члана 195. став 2. КЗ, иако су за то постојали законски услови, темељи на чињеничном закључку да су постојали оправдани разлози због којих окривљени није давао издржавање, што је у супротности са чињеничним закључком првостепеног суда и изведеним доказима, да је окривљени као радно способно лице био дужан да уложи додатан напор да обезбеди средства за издржавање своје деце, чије су потребе континуиране и свакодневно се морају задовољавати, који закључак је у домену утврђеног чињеничног стања, а које не може бити предмет испитивања по захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног у смислу члана 485. став 4. ЗКП, па је захтев браниоца окривљеног оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар – саветник                                                                                           Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                         Бата Цветковић,с.р.