Окривљени је обавезан да на име судског паушала плати износ од 2.000,00 динара у року од 30 дана, рачунајући од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Пресудом Апелационог суда у Нишу 8Кж бр.701/16 од 17.06.2016. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног Ф.В., а пресуда Основног суда у Бујановцу 3К бр.358/2015 од 30.03.2016. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Ф.В. – адвокат В.С., због повреде закона из члана 439. тачка 1. и 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев као основан и укине побијане пресуде, а предмет врати Основном суду у Бујановцу на поновно суђење или да побијане пресуде приначи, тако што ће на основу члана 422. став 1. тачка 1. ЗКП окривљеног ослободити од оптужбе.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

Указујући на повреду закона из члана 439. тач. 1. и 2. ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву наводи да је у правноснажној одлуци на правилно утврђено чињенично стање погрешно примењен кривични закон, обзиром да је првостепени суд, супротно члану 14. став 1. Кривичног законика, који прописује да нема кривичног дела уколико је искључена противправност или кривица иако постоје сва обележја кривичног дела предвиђеног законом, погрешно закључио да у конкретном случају није дошло до декриминализације кривичног дела из члана 219а КЗ, због којег је окривљени оглашен кривим. У захтеву се истиче и да у конкретном случају није примењен ни члан 5. КЗ, који обавезује суд да примени закон који је најблажи за учиниоца, уколико се после извршења кривичног дела измени закон, једном или више пута, те да је и Апелациони суд у Нишу, одлучујући по жалби окривљеног, учинио исту повреду кривичног закона, прихватајући у свему као правилне ставове првостепеног суда, изнете у побијаној пресуди, и поред тога што је окривљени поднео захтев за легализацију објеката саграђених без грађевинске дозволе након доношења Закона о озакоњењу објеката („Службени гласник РС“, број 96/2015, који се примењује од 27.11.2015. године, а која чињеница према ставу браниоца указује да противправност која је постојала у време извршења кривичног дела, више не постоји.

Изложене наводе захтева, Врховни касациони суд оценио је неоснованим.

Ово стога што је исту повреду закона бранилац истицао и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, па како је Апелациони суд у Нишу, као другостепени, оценио ове жалбене наводе неоснованим, и у својој одлуци 8Кж1 бр.701/16 од 17.06.2016. године, на страни 3, став 3, 4 и 5, изнео јасне разлоге због чега налази да то што је окривљени поднео захтев за легализацију објеката саграђених без грађевинске дозволе не искључује противправност радњи због којих је оглашен кривим, а које разлоге Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, то на ове разлоге у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП и упућује.

Са свега изложеног, а на основу члана 491. ЗКП, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                                     Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                                                Невенка Важић, с.р.