Врховни касациони суд доставио је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, кога није обавестио о седници већа, као ни браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа на основу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног, у захтеву за заштиту законитости указује да је у образложењу другостепеног решења наведено да је правилно првостепени суд закључио да је захтев браниоца окривљеног за исплату трошкова кривичног поступка насталих пред другостепеним судом у предмету Апелационог суда у Београду Кж1 927/10, недозвољен, јер је о томе одлучено решењем Првог основног суда у Београду К 60/10 од 30.01.2013. године и да се стога ради о пресуђеној ствари, који став је, према наводима захтева, незаконит и да је следствено томе побијаним решењима у погледу одлуке о трошковима кривичног поступка на штету окривљеног повређен закон из члана 267. ЗКП који прописује да о дужности плаћања трошкова који настану код суда правног лека одлучује тај суд сходно одредбама чл. 261. до 266. тог законика.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи захтева браниоца окривљеног, којима се у суштини указује да је побијаним решењима на штету окривљеног повређен закон из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, што представља дозвољен разлог за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца на основу члана 485. став 4. ЗКП, неосновани.

Из списа предмета произлази да су пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 927/2010 од 20.10.2011. године, између осталих, уважене жалбе окривљеног В.Б. и његовог браниоца, па је у односу на овог окривљеног преиначена пресуда Првог општинског суда у Београду К 872/03-02 од 24.12.2008. године, тако што је окривљени ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 194. став 4. у вези члана 187. став 4. у вези ст. 3. и 2. КЗ РС, те је одлучено да трошкови кривичног поступка у том делу падају на терет буџетских средстава. Бранилац окривљеног В.Б., адвокат Н.Ј., дана 07.12.2011. године благовремено је поднео првостепеном суду захтев за накнаду трошкова кривичног поступка и пред првостепеним и пред другостепеним судом, који захтев је прецизирао поднесцима од 26.03.2012. и 18.01.2013. године определивши трошкове одбране и то: пред Окружним судом у Београду у висини од 1.648.500,00 динара, пред Првим општинским судом у Београду у висини од 910.500,00 динара и пред Апелационим судом у Београду (у предмету Кж1 927/10) у висини од 189.000,00 динара, што све укупно са ПДВ од 20 % износи 3.297.600,00 динара. Први основни суд у Београду правноснажним решењем К бр.60/10 од 30.01.2013. године одбио је наведени захтев браниоца окривљеног, адвоката Н.Ј., па је Апелациони суд у Београду, одлучујући о захтеву браниоца окривљеног поднетом том суду дана 19.02.2014. године за исплату трошкова кривичног поступка који се односе на трошкове окривљеног на име одбране од стране браниоца у другостепеном поступку у предмету Апелационог суда у Београду Кж1 927/2010, исти одбацио као недозвољен побијаним решењем Кж2 650/2014 од 24.04.2014. године, са образложењем да је о истом захтеву браниоца окривљеног наведеним правноснажним решењем Првог основног суда у Београду већ одлучено. Апелациони суд у Београду је одлучујући о жалби браниоца окривљеног изјављеној против првостепеног решења исту одбио као неосновану решењем Кж2 1005/14 од 19.05.2014. године.

Имајући у виду да из напред изнетог произлази да је Први основни суд у Београду правноснажним решењем К 60/10 од 30.01.2013. године одлучио о благовремено поднетом захтеву браниоца окривљеног за накнаду трошкова кривичног поступка који су настали и пред првостепеним и пред другостепеним судом (у кривичном предмету Апелационог суда у Београду Кж1 927/10), то Апелациони суд у Београду није могао поново да одлучује о основаности захтева браниоца окривљеног за исплату трошкова насталих у другостепеном поступку, јер је у питању правноснажно пресуђена ствар, па следствено томе, а насупрот наводима захтева браниоца окривљеног, побијаним решењима Апелационог суда у Београду није повређен закон из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП на штету окривљеног. Из изнетих разлога, захтев браниоца окривљеног је у овом делу одбијен као неоснован.

У захтеву браниоца окривљеног истиче се и то да је наведеним решењима окривљеном повређено и право на суђење од стране стварно надлежног суда зајемчено Уставом и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода из члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП.

Имајући у виду да је одредбом члана 484. ЗКП, која прописује обавезан садржај захтева, прописано да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за подношење (члан 485. став 1. ЗКП), а у случају из члана 485. став 1. тач. 2) и 3) тог законика, мора се доставити и одлука Уставног суда или Европског суда за људска права, а да бранилац окривљеног уз захтев није доставио одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права којима је утврђено да је повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, Врховни касациони суд налази да је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у овом делу нема законом прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је у смислу члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 3) ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар - саветник                                                                                                                            Председник већа-судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                          Јанко Лазаревић,с.р.