Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а, након достављања примерака захтева за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца браниоцима окривљених: Р.Р., адвокату Р.Ж., Д.Т., адвокату З.Н. и М.С., адвокату С.В., одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП-а, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоце окривљених, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са решењем против кога је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву Републичког јавног тужиоца, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

У поднетом захтеву за заштиту законитости Републички јавни тужилац наводи да је Апелациони суд у Нишу, у жалбеном поступку, повредио закон - одредбу члана 455. став 2. ЗКП-а, када је укинуо пресуду Вишег суда у Нишу К 46/10 од 03.08.2012. године и предмет вратио истом суду на поновно суђење. Према наводима захтева, Врховни суд Србије је пресудом Кзп. ВП 3/05; Кзп. ВП 4/05 и Кзп. ВП 5/05 од 24.11.2005. године усвојио захтеве бранилаца осуђених Д.Т., З.М. и М.С., за испитивање законитости правноснажних пресуда и укинуо пресуду Војног суда у Нишу К. 258/02 од 11.10.2002. године и пресуду Врховног војног суда К. 45/03 од 22.05.2003. године, а након тога у поновном поступку Апелациони суд у Нишу је у жалбеном поступку, противно одредби члана 455. став 2. ЗКП-а, укинуо првостепену пресуду Вишег суда у Нишу К 46/12 од 03.08.2012. године. По ставу Републичког јавног тужиоца, доношењем побијаног решења Апелационог суда у Нишу Кж1 4373/12 од 13.12.2013. године другостепени суд је, супротно изричитој процесној забрани укинуо првостепену пресуду, која је већ једном била укинута, на који начин је учињена повреда члана 455. став 2. у вези члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП-а.

Врховни касациони суд ове наводе у захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца оцењује као неосноване, с`обзиром на то да се одредба члана 455. став 2. ЗКП-а односи искључиво на одлуку другостепеног суда донету у редовном кривичном поступку, односно одлуку донету приликом одлучивања у жалбеном поступку. С`тога након усвајања захтева односно ванредног правног лека и укидања правноснажних пресуда о којима је одлучивано, донету првостепену пресуду, другостепени суд може у поступку по изјављеним жалбама укинути само у ситуацији када пресуда донета раније у редовном поступку, није укидана.

Из списа предмета произлази да је првостепена одлука - пресуда Вишег суда у Нишу К 46/10 од 03.08.2012. године (о којој је Апелациони суд у Нишу одлучивао у поступку по жалби решењем Кж1 4373/12 од 13.12.2013. године) донета у кривичном поступку који је уследио након одлучивања Врховног суда Србије по ванредном правном леку и доношења пресуде Кзп ВП 3/05, Кзп ВП 4/05 и Кзп ВП 5/05 од 24.11.2005. године којом је усвојен захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда бранилаца осуђених Д.Т., З.М. и М.С. и укинуте правноснажне пресуде: Војног суда у Нишу К 258/02 од 11.10.2002. године и Врховног војног суда К 45/03 од 22.05.2003. године, те донета наредба за одржавање новог главног претреса пред првостепеним судом.

Дакле, Врховни касациони суд налази да, доношењем правноснажног решења Кж1 4373/12 од 13.12.2013. године Апелациони суд у Нишу није учинио повреду закона - одредбе члана 455. став 2. ЗКП-а како се то неосновано наводи у захтеву Републичког јавног тужиоца. Та повреда би постојала да је ранија првостепена пресуда укинута у жалбеном поступку, али иста повреда не постоји јер је пресуда укинута по тада важећем ванредном правном леку - захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова и члана 491. став 1. ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                  Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                       Зоран Таталовић, с.р.