Према oдредби чланa 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе, Врховни касациони суд налази да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Другостепеном пресудом у ревизијом побијаном делу, правноснажно је одбијен тужбени захтев за исплату износа од 1.031.472,86 динара на име неплаћене закупнине по уговору о закупу пословног простора, закљученог међу парничним странкама дана 18.06.2010. године. Према разлозима побијаних одлука, потраживање у износу преко досуђених 96.083,07 динара до 518.590,43 динара је застарело у складу са одредбом члана 375. Закона о облигационим односима, док је потраживање у преосталом износу до 1.031.472,86 динара неосновано, из разлога што тај износ тужилац тражи на име разлике закупнине обрачунате за пословни простор површине од 119 м2, а уговором је предвиђен простор од 102 м2.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене пресуде, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Ревидент у ревизији указује на погрешну примену материјалног права у погледу правног основа тужбеног захтева и примене адекватних рокова застарелости (за потраживања по основу употребе туђе ствари уместо по основу закупа), али правилност примене материјалног права сама по себи не може бити довољан разлог за одлучивање о ревизији као посебној, имајући у виду садржину одредбе члана 404. став 1. ЗПП-а. Такође, указивање на чињеницу да је предмет закупа био пословни простор површине 119 м2, а не 102 м2 како то стоји у уговору, представља оспоравање чињеничног стања, из ког разлога се посебна ревизија не може изјавити. Имајући у виду недозвољеност ревизије у делу којом се побија одлука о главној ствари, није дозвољена ни ревизија у делу којом се побија одлука о трошковима поступка.

Из наведених разлога применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, који не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

Тужилац је тужбу поднео дана 28.06.2019. године, а иста је преиначена 28.09.2020. године. Вредност предмета спора износи 1.127.555,93 динара, што је противвредност од 9.588,71 евра према средњем курсу НБС-а на дан преиначења тужбе.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па се закључује да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић