Побијано решење није захваћено битном повредом из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.

Према стању у списима, друготужени, трећетужени и четвртотужени су дана 13.06.2018. године, поднели предлог за понављање поступка који је правноснажно окончан пресудом Привредног апелационог суда Пж 2317/17 од 18.05.2018. године. Друготужени, трећетужени и четвртотужени у предлогу су навели да им је незаконитим поступањем било онемогућено да расправљају пред судом. Истакли су да је другостепени суд донео одлуку о трошковима јер је првостепени суд погрешном применом члан 159. Закона о парничном поступку дозволио друготуженом, трећетуженом и четвртотуженом да трошковник предају у року од три дана након одржаног рочишта, а што техничком грешком није унето у записник.

Првостепени суд је предлог за понављање поступка одбацио као недозвољен, налазећи да Закон о парничном поступку не прописује понављање поступка у случају када се ради о трошковима парничног поступка, с обзиром да се предлог за понављање поступка односи на став седми изреке другостепене пресуде, којим је преиначена одлука о трошковима парничног поступка.

По становишту Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да је недозвољено изјављивање конкретног предлога за понављање поступка.

У конкретном случају, парнични поступак је правноснажно окончан доношењем другостепене пресуде Пж 2317/17 од 18.05.2018. године, којом је потврђена првостепена пресуда у погледу одлуке о тужбеном захтеву, док је одлука о трошковима преиначена и одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. Друготужени, трећетужени, поднели су предлог за понављање поступка из разлога предвиђених у члану 422. став 1. тачка 1. Закона о парничном поступку, тврдећи да им је повређено право на расправљање.

Према члану 422. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.125/04 и 111/09), поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може се по предлогу странке поновити из разлога таксативно наведених у тачкама од 1. до 10.

Наведеним одредбама није предвиђена могућност подношења предлога за понављање поступка у случају када се ради о трошковима парничног поступка.

Према члану 159. став 1. Закона о парничном поступку о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке без расправљања. У ставу 4. истог члана, прописано је да ће о захтеву за накнаду трошкова суд одлучити у пресуди или решењу којим се завршава поступак пред тим судом.

Како се према цитираним одредбама одлука о трошковима доноси само на захтев странке, који је истакнут на начин предвиђен законом и без расправљања, то је правилан закључак нижестепених судова да туженима није могло бити повређено право на расправљање. Стога не стоје разлози тужених на којима заснивају поднети предлог за понављање поступка, а који понављају у ревизији, да им је повређено право на расправљање приликом доношења одлуке о трошковима парничног поступка, услед погрешне примене члана 159. Закона о парничном поступку, јер се одлука о трошковима доноси без расправљања.

То су разлози због којих је требало одбацити предлог за понављање поступка, као недозвољен, по одредби члана 426. Закона о парничном поступку, јер предлагачима, овде туженима, разлог за понављање поступка у погледу одлуке о трошковима није дат законом, одредбама члана 422. став 1 тачка 1. Закона о парничном поступку.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је одбио ревизију друготуженог, трећетуженог и четвртотуженог као неосновану и одлучио као у изреци ревизијске одлуке на основу члана 405. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић