Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд полази од тога да се у вези поднетог предлога за понављање поступка нису испунили услови за обнављање списа предмета, јер је реч о правоснажно окончаном поступку, те да је протекао рок до кога се по постојећим прописима чувају списи. Како у конкретној ситуацији не постоје списи предмета, јер су издвојени и уништени, по оцени првостепеног суда, нема могућности да се донесе мериторна одлуку по предлогу за понављање поступка, па чак ни да се примерак предлога достави странци и одреди рочиште за расправљање о предлогу за понављање поступка.

Другостепени суд указује да је поступак чије се понављање тражи покренут тужбом током 2006. године, као и да је првостепеном пресудом Трговинског суда у Ваљеву П 187/06 од 31.05.2006. године одбијен је тужбени захтев тужиоца. Указује да је Виши трговински суд донео пресуду Пж 7919/06 дана 11.10.2007. године којим је одбијена жалба тужиоца, па је наведена првостепена пресуда потврђена, чиме је првостепена пресуда постала правноснажна дана 23.10.2007. године и извршна 05.11.2007. године. Другостепени суд налази да је разлог за понављање поступка у ситуацији када је, у поступку по уставној жалби, Уставни суд утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајамчене Уставом у парничном поступку, одређен тек доношењем Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку објављеном дана 29.12.2009. године у ''Сл.гласнику РС'' бр. 111/09, односно после правноснажног окончања поступка чије се понављање тражи. Како је у конкретном случају поступак вођен и окончан по одредбама Закона о парничном поступку који није предвиђао одлуку Уставног суда као разлог за понављање поступка, другостепени суд налази да је предлог тужиоца недозвољен, применом члана 426 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04).

Разматрајући основаност ревизијских навода, Врховни касациони суд, стаје на становиште да другостени суд своју одлуку у погледу могућности тужиоца да исходује понављање предметног парничног поступка је засновао на погрешној примени материјалног права.

У конкретном случају, предлог за понављање поступка тужилац је поднео дана 20.08.2020. године. У том тренутку у примени је био нови Закона о парничном поступку (''Сл.гласник РС'' бр. 7/11 и 55/14). Начин на који се проводи поступак одлучивања по оваквом предлогу за понављање поступка одређује се применом правила о временском важењу закона, узимајући у обзир тренутак када је поступак правноснажно окончан и када је такав предлог поднет. Прелазним и завршним одредбама Закона о парничном поступку (''Сл.гласник РС'' бр. 7/11 и 55/14) одређено да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог Закона спровести по одредбама Закона о парничном поступку објављеном у ''Службеном гласнику РС'' бр. 125/04 и 111/09. Временско важење закона на исти начин одређено је чланом 491 става 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04) који је важио у време правноснажног окончања поступака чије се понављање тражи, при чему је ова парница правноснажно окончана и пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку (''Сл.гласнику РС'', бр. 111/09). Разлози за понављање поступка одређени су чланом 422 наведеног Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04), а који није предвиђао разлог за понаваље поступка у виду утврђивања повреде зајемчене Уставом од стране Уставног суда на којем се предлог тужиоца заснива. То су разлози који чине недозвољеним предлог за понављање поступка тужиоца, како то правилно закључује другостепени суд.

Ценећи основаност ревизијских навода, Врховни касациони суд закључује да нема погрешне примене члана 426. („Службени гласник РС“ бр. 125/04) којом је прописано да ће се недозвољени предлог за понављање поступка одбацити без одржавања рочишта, на чију погрешну примену неосновано ревидент указује.

Нису основани ни ревизијски наводи о томе да се одлука Уставног суда мора применити, те да представља законити основ за остварење права на правично суђење. Постоје многе околности које могу наступи по правноснажном окончању парнице, а за које се може претпоставити да би водиле повољнијој одлуци за странку у чију корист би се могле уврстити. Међутим, само оне околности које су прописане као разлога за понаваље поступка су дозвољени основ на којем се предлог странке у том погледу може засновати. У конкретном случају, такви разлози одређени су били само чланом 422. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04). Разлози на којима је заснован предлог тужиоца није обухваћен овим кругом који дефинише ограничени домен могућности за понављање поступка. Отуда је предлог тужиоца недозвољен независно од саме природе повреде права у вези са којом је исти опредељен у материјалном смислу.

На основу изнетих разлога, применом одредбе члана 405. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04), одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић