Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију и допуну ревизије због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени је дао одговор на ревизију и неблаговремену допуну одговора на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу одредбе члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 са изменама и допунама), Врховни касациони суд је нашао да ревизија је основана.

Према утврђеном чињеничном стању правни претходник тужиље, сада пок. ВВ, као зајмодавац и тужени као зајмопримац су дана 01.12.1993. године сачинили признаницу о зајму коју је потписао само тужени и којом је потврдио да је примио од ВВ износ од 30.000 ДЕМ на име позајмице са каматом од 10%. На признаници није уписан рок враћања зајма. ВВ је преминуо дана 31.01.2001. године, а наследили су га супруга ГГ, која је преминула у току трајања ове парнице и тужиља-кћи АА. За живота пок. ВВ није сачињено било какво писмено којим је тужени позван да врати дуг и да му је остављен рок за испуњење. Ни тужиља, ни мајка тужиље, нису опомињале, нити позивале туженог, да врати дуг пре подношења тужбе у овој парници, коју су поднеле дана 31.12.2004. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је закључио да је потраживање тужиље за повраћај новца датог на име зајма застарело, обзиром да је у току поступка утврђено да приликом закључења уговора о зајму 01.12.1993. године није уговорен рок враћања зајма, а тужиља, на којој је терет доказивања у смислу одредбе члана 231. став 2. ЗПП, није доказала да је рок враћања зајма децембар 1996. године, односно крај 2002. године, те како је тужба у овој парници поднета дана 31.12.2004. године, то је потраживање тужиље које је предмет спора застарело, у смислу одредбе чланова 557. и 361. став 1. ЗОО.

Међутим, због погрешне примене материјалног права, чињенично стање у овој парници је непотпуно утврђено.

Одредбом члана 557. ЗОО прописано је да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари, исте врсте, истог квалитета. Одредбом члана 562. став 2. истог закона прописано је да, ако уговарачи нису одредили рок за враћање зајма, нити се он може одредити из околности зајма, зајмопримац је дужан да врати зајам по истеку примереног рока који не може бити краћи од 2 месеца рачунајући од зајмодајчевог тражења да му зајам врати.

Одредбом члана 361. став 1. ЗОО прописано је да застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није шта друго прописано, а одредбом члана 362. истог закона, да застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена. Одредбом члана 371. ЗОО прописано је, да потраживања застаревају за 10 година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.

Имајући у виду да приликом закључења уговора о зајму 01.12.1993. године није уговорен рок враћања зајма, другостепени суд је, одбијајући тужбени захтев после закључења расправе пред тим судом, рок застарелости из члана 371. ЗОО погрешно рачунао од дана закључења уговора о зајму.

Међутим, уговор о зајму је двострано обавезан, тако да зајмодавац преузима обавезу да преда ствар која је предмет зајма, а зајмопримац треба да врати зајам и камату уколико је уговорена. Обавезе уговарача се не испуњавају истовремено, већ по природи овог уговора, прво обавезу испуњава зајмодавац, тиме што зајмопримцу предаје ствар која је предмет уговора, а зајмопримац своју обавезу испуњава касније по истеку времена које је уговорено, када враћа исту количину ствари, исте врсте и квалитета, са каматом уколико је уговорена.

Због тога ће другостепени суд, примењујући одредбу члана члана 562. став 2. ЗОО у поновном поступку да утврди, сагласно правилу о терету доказивања из члана 231. став 1. ЗПП, рок враћања зајма, односно да ли се може одредити рок за враћање зајма из околности зајма и од ког рока почиње да тече застарелост потраживања тужиље за враћање зајма, која се не може рачунати од дана закључења уговора о зајму.

Како је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено, то је овај суд на основу одредбе члана 416. став 2. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић